Има нешто неизрециво у добрим људима. Недефинисано, блиско, весело, енергично и заразно. Зато је толико ретко. И најчешће их налазиш где се најмање надаш. У ситуацијама и околностима умотаним целофаном у стереотип. Они се нису “родили под срећном звездом”, већ потпуно супротно од тога. Њихов је живот често непознаница, као оне математичке једначине. Док не пронађеш сваки део, никада не знаш где им је почетак истине. Срећа је само, што их данас можеш срести, а да их физички не видиш, али њихова енергија зрачи одмакли се километрима, саградили зидове, порушили мостове, никада неће отићи, а да на пети не застану, насмеше се и само махну у пролазу.
Ни на једном месту нисам срела толико искрених осмеха, са оних великим срећним искрама у очима, као што сам их видела на лицима оних који су пролазећи ходником онкологије носили фришке хематолошке налазе, веселећи се сваком повећаном или умањеном леукоциту, тромбоциту. Једном сам, заједно с мојом Иваном чекала такве нове налазе. Када су коначно стигли, видела сам је како стиске тај комад папира на прса и с тим искрама у очима, нагиње се и шапуће; “знаш, данас ћу 4000 пута рећи волим те, сваком овом леукоциту који живи у мени” (граница је 3.9.) Али она се враголасто насмешила. Рекла је: – „ја ти то радим из љубави“. Или кад видиш ону врећицу топлих пецива окачену на ручку од кревета, уз осмех без речи – са бригом за оног који није имао снаге отићи по јело од лоших налаза. Пецива пуна љубави.
Никада нисам сусрела толико искрених и топлих загрљаја, као што сам их осетила на свакој контроли која је добро прошла. Где се славило као рана божићна забава само чињеница да нема говора о повратку болести. Да је ремисија појам и животни простор као неограничени плаћени годишњи одмор, након неколико пролећа и зима на фронту. Сваки тај загрљај, сваки је био и остао одраз љубави.
Нигде не можеш срести толико дуготрајних, топлих, чврстих и утешних загрљаја као што су загрљаји маме која држи сина на крилу, с инфузијом метар поред, њишући се поред прозора… данима, месецима.
Нигде на свету, загрљај не говори гласније када грлиш тугујућег који је последњи пута пољубио ћелаву главу оног уз ког је удисао болнички зрак.
Нигде нисам била већим сведоком молитве, толико искрене молитве, као што су оне које сваки дан седе на пластичним наранџастим столицама у чекаоници. Као да свако ко седне, има свој број. Трансакциони број. Те су молитве небројено пута прошапутане, онако на углу усана, као да беже, а укоричене су само између дланова јер нема потребе за књигама, тек понека слика свеца као властити подсетник за концентрацију. Наранџасте молитве оплакане су с искрама, и с тугом.
Једино о чему говоре је љубав.
Љубав према ћелавим главама, подбулим и отеклим лицима, испијеним, уморним очима, пуним жутог песка (рекао би Нино). Љубав према белим, мршавим удовима, с великим љубичастим облацима испиканих вена од браунила и игала. Љубав према пругастим, тачкастим, жутим пиџамама са звездицама и медведићима док шушкају фолије од најлона на ногама и док свако мало мичеш маску с лица јер ти је вруће.
Добри људи су борци који о својим биткама причају с поносом. Из њих извлаче најважније поуке и несебично деле другима. Они ће ретко споменути одустајање, можда само као тренутак слабости. Али осмех, загрљај и молитва, три су пратиоца онколошких стварности које нас повезују. Јер живот је борба с искрама и тугом, с осмехом и опроштајима. Љубав је једино дело што нам остаје.
„Све што треба да знам о животу научила сам на онкологији“
Јер оно си што волиш.
Хвала, Ингрид!
Аутор: Дечак који је волео прозоре