Bili su tu, da uskoče i pomognu, od samog početka. Šta god da zatreba, kad god da zatreba. Našu decu su, od prvog dana, zavoleli kao svoju, dajući 100% sebe uvek kada su uz njih. Bakama koje strpljivo sede sa svojim unucima i satima boje i zajedno se smeju – HVALA.
Dekama koji uvek donose zabavu, poneki skriveni slatkiš i osmeh na lice naše dece – HVALA.
Bakama koje prave najbolju pileću supicu na svetu (i uvek spreme i za poneti) – HVALA.
Dekama koji sate provode na tepihu izigravajući konjića i slažući kockice – HVALA.
Bakama koje pričaju najlepše, najčarobnije i priče koje će deca najduže pamtiti – HVALA.
Dekama koji uče svoje unuke da pecaju, plivaju i zasade baštu – HVALA.
Bakama koje menjaju pelene i brišu slinave nosiće, sa istom ljubavlju s kojom su to i svojoj deci radile – HVALA.
Dekama i bakama koji čuvaju našu decu tako da na posao ili u grad idemo bez trenutka brige da li će dete biti dobro zbrinuto – HVALA.
Onima koji od svake skromne penzije odvoje kao kuća velik dinar i kupe igračku, knjigu, čokoladu – HVALA!
Bakama i dekama koji uče našu decu vrednim životnim lekcijama, od toga kako biti marljiv i štedljiv do toga zašto je važno vredno raditi i biti pošten – HVALA.
Onima koji tačno znaju šta i kad treba reći – HVALA.
Onima koji odlaze u vrtić i školu po našu decu, onda kada mi ne možemo da stignemo – HVALA.
Onima koji su kupili prvi bicikl. I platili časove baleta. I brinuli da li imamo dovoljno za patike i jaknu – HVALA.
Onima koji pevaju najdraže pesmice i koji kao čarobnim štapićem umiruju decu onda kada to deluje kao nemoguća misija – HVALA!
Onima u čijoj se kući igra brašnom, mesi testo i gde je gotovo sve dozvoljeno – HVALA.
Sigurna sam da nikada neću moći da se odužim svojim i muževim roditeljima za svu pomoć koju su nam pružili i ljubav koju su naša deca od njih dobila. Volela bih da mogu da im obezbedim putovanje iz snova u najskupljem hotelu na svetu. Ili da im kupim nove automobile. Ili makar da svakog dana potrošim barem po jedan sat na njih. Ali ne mogu. Ne dok su deca mala i dok se sve vrti oko njih. Zbog toga sam ponekad tužna, ponekad osećam strašnu krivicu.
Jer bih želela da im pružim ono što oni nama iz dana u dan pružaju – stabilnost, mir, sigurnost, poverenje i pomoć. Bezuslovnu, svakodnevnu pomoć. Ali, sve što sada mogu jeste da se popnem na krov neke visoke zgrade i iz svega glasa viknem koliko ih volim i koliko sam zahvalna. I da nikada, ni za milion godina, ne bih sve ovo uspela bez njih.