Roditelji kupe bebi markirane, original patike. To je u redu, iako beba nema pojma o tome. Čak ih ni ne koristi. Ne gazi ona još uvek.
…
Svoje prve original starke obula sam u trećem razredu gimnazije, sa 17 godina. Bile su teget i bile su nečije, pa su postale moje.
…
Postala sam mama i prirodno je da želim svojoj bebi najbolje.
Ali šta je najbolje? Da li su original patikice za bebu koja još uvek ne hoda, najbolje?!
Da li su preskupa kolica sa milion sklopivih i prenosivih dodataka za nju najbolje?!
Markirana garderobica? Igračke po vrtoglavim cenama?
Sumnjam.
Pamtim sneg i kako nas tata umotane u kafeno ćebe sa oslikanom glavom besnog tigra sankama vozi na kraj sela, kod babe i dede. Brat sedi nazad, ja mlađa napred.
Pamtim vruć, brašnom posut hleb, kupljen u dugačkoj oronuloj pekari s desne strane ulice kojom smo se vraćali sa autobuske stanice, na kojoj smo pod mirisnim lipama čekali mamu s posla.
Pamtim lutku Vidu sa slepljenom kosom koju dugo nisam mogla da raščetkam.
Pamtim blato, mešam ga u malim posudicama. Postaje ručak.
Pamtim crtanje u svesci A4 formata, na pravougaonike.
Pamtim kako se bosim stopalima penjem na tatina modra stopala koja me onda nosaju po stanu.
Pamtim miris babinih krpa i dedine priče iz rata.
Pamtim tatino pijanstvo i dan kada je prestao da pije. Pamtim kako on pripit i ja malena zatežemo čaršav na rasklopljenom klik-klak kauču. Pamtim mobe. Donosila sam svima šta im treba, samo da budem blizu njega.
Pamtim ulice. I igre na ulici. Školicu i lastiš.
Pamtim kupanje dedinog lovačkog psa Done sa babom Ljubicom u dvorištu od ciglica. Dona je od šampona izgubila njuh. Ptice u zubima u lovu više nije donosila.
Pamtim tatinu zabrinutost zbog mamine tromboze. Pamtim mamine suze i mamin smeh.
Pamtim kako sa šest godina u samoposluzi sečem hleb velikim reckavim nožem na pola, kupujem pavlaku i mleko. Hleb uzimam papirom.
Pamtim dedinu žutu kuću i dvorište i betonski valov u kom baba skuplja kišnicu da njome peremo kosu. Deda nas leti prska vodom iz creva. Vrištimo i smejemo se i vičemo: „Mene deda, mene!!!”
Pamtim Dunav i posekotinu na desnom stopalu. Jogurt pun mehurića i maminu naježenu mokru butinu iznad koje maže paštetu na hleb. Jedemo modrih usana, drhtavi. Prsti su nam smežurani.
Pamtim njihovu prvu svađu.
Pamtim tatu koga boli čir. Pamtim njegove nervoze zbog toga.
Pamtim majstora koji u vreme inflacije saopštava: „Otišo vam grejač!” A grejač skup ko đavo, para nigde.
Pamtim mamino lice i osetim njene suze dok me gleda kako primam zlatnu čitalačku značku.
Pamtim osećaje.
…
Ne sećam se šta sam imala na nogama. Osim zepa u kojima sam se izdizala na prste, glumeći balerinu oko velikog trpezarijskoj stola podstanarskog stana.
Ne sećam se u kakvim kolicama su me gurali, da li su bila udobna, koliko točkova su imala i koje veličine. Ne znam da li su bila nečija ili samo moja, ni boju im ne pamtim.
Ne sećam se kvaliteta odeće, ni da li je bila skupa. Ne znam da li me je neko zbog toga drugačije gledao.
Poneka slika… osećaj… poneka slika… osećaj, osećaj, osećaj… tek poneka slika, osećaj…
… ljubav… kroz dodir i reč.
Autor: Jovana Kešanski