Ta jedna reč koju deca toliko žude da čuju – VIDIM da…

april 29, 2019

Čini mi se jedna od najnezadovoljenijih potreba, bar u našoj kulturi, je potreba za razumevanjem…

Koliko smo je ostali gladni i koliko je tražimo nesvesni i šta tražimo, i koliko to ne dobijamo a dobijamo savete, pohvale, kritike, tuđe primere, probleme…

Nemamo razumevanja od majke,
od oca,
od brata,
od sestre,
od devojke,
žene,
momka,
muža,
od prijatelja,
od učitelja,
od trenera,
od kolege,
od šefa,
od komšije,
od žene na kasi,
od prolaznika u prevozu,
od lokalne zajednice,
od države….

Jedino nas pas razume, ako ga imamo, i još koja životinja…

Koliko se samo lice deteta ozari kada ponovimo ono što je ono reklo ili uradilo! To njemu znači da ga neko vidi, čuje, razume, da ga voli, da ga shvata, da učestvuje sa njim u njegovim emocijama, da nije samo da ga podržava.

Kada beba baci zvečku na pod, koliko treba mudrosti, strpljenja i otvorene ljubavi od strane majke ili nekog drugog da tu zvečku podigne i vrati joj u ruke iznova i iznova. Na taj način se šalje poruka da je shvaćeno, da razumemo koliko je njemu važna ta aktivnost, da učestvujemo u tome i njegovom poduhvatu da razvija čulo sluha i poznavanja predmeta (kako koji predmet zvuči kada pada). A koliko lako se izderemo na to isto dete jer je “nevaspitano”, jer baca sve što uzme, i zašto je bacilo nešto pa opet traži u ruke, i kako mi ne možemo mu sve dodavati a ono bacati…

Kada deca krenu u školu i počnu da se žale na domaće, na učenje, na drugare, učiteljicu, umesto kazni, pridika i ucena (ako ne budeš učio onda ne može to što voliš da radiš…), dajte prvo primer, priču, kako je vama bilo dok ste bili mali, pa znaš sine/ćerko, ni ja nisam voleo da učim, da radim domaće… time šaljete poruku detetu da ste bili u njegovoj koži, da ga RAZUMETE. Zatim se nastavlja dalje, ali sam prebrodio to ovako i ovako, ovo sam istrpeo, ovo sam morao da bih naučio to i to…

Kao odrasli, mladi, stari, ista je potreba… Da nas neko primeti, ćutke sasluša, ponovi ono što smo rekli, stavi se u našu kožu, da nas podrži, da klimne glavom sa ponosom u očima i ne mora da izgovori: “Možeš ti to”, sve je rečeno…

Koliko pomaže rečenica:
“Vidim da ti je teško,
Vidim da ti se spava,
Vidim da si ljut/a, umoran/na,
Vidim da si tužan/na,
VIDIM da te nervira to…”

…Šta misliš kako možemo to rešiti?

Ne znaš šta da radiš? Vidim da ne znaš šta da radiš povodom toga!

I tek, TEK NAKON pokazanog, a ne podrazumevanog, razumevanja, može uslediti savet i mišljenje.

Sunčica Jovanović, Moj psiholog

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama