Нови начини васпитања донели су нове проблеме

фебруар 6, 2017

На нашу адресу често стижу питања родитеља који у неком тренутку схвате да су у односу са својом децом направили грешку те им је тешко да у каснијој доби (7-8 година) то поправе и поврате блискост и поверење. Психотерапеута Зорана Миливојевића смо питали шта би он саветовао родитељима који схвате да су негде „успут” погрешили? Како да поправе однос с дететом?
o-PARENTS-TALKING-TO-KIDS-facebook
Нови начини васпитања су донели и нове патологије јер не доприносе томе да деца израсту у функционалне одрасле. Један је када родитељи попуштају детету, када су у страху да ће их дете одбацити, када се плаше да ће га забранама, одбијањем да му испуне жеље, захтевима да нешто непријатно, а корисно уради – истраумирати и учинити ментално нестабилним.
Други родитељи су стално забринути да им се детету нешто не деси, па да они буду криви, тако да га презаштићују и чувају од свега, па и од онога што му је потребно за правилан развој.
Размажена деца израстају у одрасле који су себични, насилни, са високом сликом о себи али неуспешни, хедонисти – једном речју патолошки нарциси. Презаштићена деца израстају у неспособне одрасле, који су пасивни јер се плаше света, себе виде неспособнима, и зато се не одвајају од родитеља или улазе у зависиничке односе са другима. Било да је родитељ попустљив и склон да размази дете, било да је строг и презаштићује, у оба случаја је то родитељ који воли дете, који се око њега труди, који има најбоље намере, али чија васпитна филозофија није у реду. Ти родитељи почињу да се преиспитују „где су погрешили”, онда када схвате да дете не израста у онакву особу каквом су они желели да га васпитају.
Када су деца мала, дакле до 10 година, родитељима је потребна „терапија васпитног стила”, да се прво види шта раде добро, а шта недостаје или шта је вишак. У књизи „Мала књига за велике родитеље” коју сам објавио заједно са словеначким колегама, имамо једноставан модел васпитног стила у односу на то колико родитељи захтевају, колико похваљују и награђују, а колико критикују и кажњавају. Деца су веома „пластична” и ако родитељ промени васпитни стил, а дете има 7-8 година, дете ће се полако „исправити” у датом аспекту. Родитељима старије деце препоручујемо породични третман у чијем фокусу су породични односи.
Међутим, из вашег питања видим да вам се обраћају родитељи који су превише забринути, који искључиво на себе стављају одговорност, који се осећају одбаченим од стране детета које их искључује из комуникације, итд. У већини случајева су то родитељи који верују да се детету нешто мора јако добро објаснити, па ће дете онда променити понашање. Како то не успевају да постигну, не увиђају да је та претпоставка погрешна, већ мисле да су они ти који не умеју то да ураде. Зато траже помоћ да их неко вештији томе научи. Оно што они не схватају јесте да васпитање једним својим делом јесте принуда коју у име људског друштва врше родитељи над дететом којим управља биологија, биолошки програми. Дакле, конфликт између родитеља и детета је нужан и родитељ који воли дете мора ући у овај конфликт и превладати, за дететово добро.
Зоран Миливојевић, психотерапеут
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Нови начини васпитања донели су нове проблеме"

  1. Tatjana каже:

    Tekst je odličan. Velika istina koju mnogi roditelji neće da priznaju. U današnjoj trci sa obavezama, sve je više roditelja koji provode malo vremena sa svojom decom. Zbog toga ih grize savest i decu dopuštaju mnogo. Neki su svesni da greše, neki ne. Neki prosto ne žele da se bave svojom decom. Smatram da je osnovni zadatak roditelja da osposobe decu za samostalan život. Treba da se zapitamo da li naša deca mogu da funkcionišu bez nas i znaćemo da li smo ih pravilno usmerili. Sve ovo ne znači uskraćivanje ljubavi, Naprotiv. I stogi i dosledni roditelji pružaju svojoj deci mnogo ljubavi.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама