Jедан мој пријатељ, наставник ликовног у основној школи, сада у пензији, имао је за ученика, у петом разреду, малог Рома, који је већ био одбачен и трауматизован.
И било је само питање када ће да напусти школу, од силног притиска који је осећао.
Посматрао га је на часу како се игра са неком жицом и прави разне облике.
Иако то није био задатак, добио је пет за то.
Нису се код њега лако добијале петице, али ово је било више педагошки.
Дечко није могао да верује, није му силазио осмех са усана.
Мислио је да је нека шала, па је дошао до дневника да види.
Стварно петица, и то хемијском оловком.
На следећем часу донео је блок и почео да црта.
Скроз заинтересовано, понешен и оценом, а и пажњом коју је добио.
А наставнику је било само битно да га склони са улице и давао му је нове и нове задатке.
Када год су биле седнице, бранио га је, као талентованог момка који је због своје ситуације пропустио многе важне лекције.
Кренули су и проблеми, изостанци, лоше оцене, али је на ликовно долазио и када друга одељења имају час.
Наставник није знао како да га врати у школу, па га је прогласио за свог помоћника.
Научио га је да кречи, фарба… и почели су заједно да уређују учионице, уз помоћ друге деце.
Поново му је нашао занимање.
Поново га учинио корисним.
Како сада да напусти школу, када га неки воле?
Како сада да напусти школу, када је учествовао у њеном сређивању?
Сада му је то друга кућа.
Међутим, други предмети су били проблем.
Није било теорије да га пусте тек тако, а њему је концентрација била лоша и неке ствари није могао да савлада.
Наставник је, а да он то није ни знао, молио своје колеге, говорећи им о животу који га чека, о сиромаштву у ком живи.
И да треба да буду срећни што је остао у школи.
Завршио је некако шести разред, седми…
Онда су другари из краја почели да му се смеју што се школује.
Још планира да упише средњу.
Наставник где ће, шта ће, дошао тамо где он живи и разговарао са свима њима.
Причао им о његовом таленту, како је вредан, добар.
Одједном, и од њих је добио подршку.
Осми разред, у холу школе, изложба његових цртежа.
Сви поносни.
Наставник говори о младом уметнику.
Дошла је и телевизија, аплаузи, и његове слике стоје тамо месецима.
Сви их виде.
Како да не дође, када је школа прихватила његов таленат и рад?
Долази средња школа, нема више наставника, шта да упише?
Уписује занат, а код њега наставља да слика.
Постао му је већ десна рука.
И у средњој школи проблеми: неприхваћеност, изостанци.
Опет наставник долази, прича, уноси радост, ведрину.
Разговара са свима њима.
Поново је све у најбољем реду.
Прошло је доста година од тада, наставник је већ дуго у пензији, а његов ученик му поправља кола. И не само њему, него и његовим пријатељима.
Завршио је занат, отворио сервис, а на зиду, уместо голих жена — његове слике.
Пошто ми је наставник близак пријатељ, питао сам га да ли је мали стварно био талентован.
Одговорио ми је – онолико колико и друга деца, није ствар у томе. Него, за нешто што воли, мораш да га вежеш, иначе бисмо га изгубили.
Тако је спашен један живот, који данас има и породицу, а наставник свраћа повремено и тражи му да види шта је последње насликао.
Ако није ништа — тера га.
У уметности је спас.