Da, moguće je. Ja sam mama koja nikad nije kaznila ni udarila svoje dete

16 oktobra, 2015

„Doktorka… Ja, jednostavno, ne razumem! Kako će moja deca naučiti da se ponašaju ako ih baš nizašta ne kažnjavam? Ne bih nikad digla ruku na njih, ali moram ih nekako naučiti da loše ponašanje nosi neke posledice! Pa deci je potrebna disciplina, to je valjda jasno.“
„Da li vi uopšte imate decu?! Očigledno da ne, u suprotnom biste znali da je roditeljstvo bez kažnjavanja nemoguće, ako ne želimo da odgajamo kriminalce!”
Mother-Son
Ja veoma retko pominjem svoju decu u tekstovima, ali me često pitaju za njih jer roditelje, naravno, zanima da li je onaj ko im daje savete samo teoretičar ili ima i neko iskustvo. Tako da, kad sam dobila ove dve poruke gore, shvatila sam da je potrebno da odgovor napišem javno.
Dakle, da bih objasnila kako deca mogu naučiti da budu dobri ljudi i bez kažnjavanja, pribeći ću meni najbližem izvoru: mojoj deci. Oni nisu nikad kažnjavani, nikad odlazili u ćošak, nikad dobili ćušku. A danas su razumni, odgovorni, srećni, uspešni mladi ljudi. Kako oni to objašnjavaju?
Kad sam ih pitala, bili su zbunjeni.
Moja ćerka (16 godina): „Zašto bi nas kazna učila ponašanju? Ona samo čini da deca gube kontakt s roditeljima, prestaju da ih poštuju. Zašto bi onda deca slušala savete roditelja koje ne poštuju?”
Ja: „Kako misliš, slušala savete?”
Moja ćerka: „Pa mislim na ono kad deca rade ono što im roditelji savetuju, što im kažu da urade.  Znam mnogo dece koja imaju loš odnos s roditeljima, pa su počeli rano da lažu, izbegavaju roditelje i postala buntovna. Ali ja nisam želela da kršim tvoja pravila. Zato što sam shvatala njihov smisao. Zašto te onda ne bih slušala?”
Ja: „Ali kako ste naučili da ne treba da udarate, na primer?”
Moj sin (20): „Empatija. Otkad znam za sebe, znam da ne želim da udaram drugu decu jer bih ih time povredio. Ali, dešavalo se, da budem toliko besan da to zaboravim i udarim nekog. I zato što si ti to razumela, ja sam mogao da se naučim samokontroli. To što si razumela da je u redu da budem ljut pomoglo mi je i da se bolje osećam i lakše prebrodim te trenutke besa.”
Moja ćerka: “Sa kaznom ili bez nje – naučićeš dete da ne udara drugu decu. Ali ako kažnjavaš da bi ih nečemu naučio, naučiće samo to da ne treba da udara da kasnije on ne bi patio. Ako koristiš emaptiju da naučiš dete, naučiće da ne udara jer tako povređuje drugu osobu. Tako se postaje bolji čovek. Tako što će naučiti da brine i o tuđim osećanjima.”
Ne, ja nisam popustljiv roditelj, iako ste to verovatno pomislili. Imam standarde koji su viši od onih koje ima većina roditelja koje poznajem. I te kako postavljam jasne granice ponašanja, ali UVEK uz razumevanje dečjih osećanja.
I da ne biste pomislili da sam ja jednostavno na dar dobila poslušnu decu, znajte da moja šira familija još pamti zastrašujuće faze koje je moj sin imao sa tri godine, a ja dobro pamtim kako sam bila postiđena kad je moja ćerka bila u fazi udaranja drugara iz razreda sa svojih šest godina. Odgoj moje dece je bio divan, ali težak posao. I bilo je trenutaka za koje sam sigurna da mnogi roditelji ne bi prevazišli bez kazne.
Ali ja sam shvatila da deca jednostavno brže uče ako ih ne kažnjavam. Ako im pomognem da shvate da i sami ŽELE da dostignu visoke standarde ponašanja koje sam im postavila i podstaknem ih da razviju veštine za to. Ako uspem sebe da smirim u trenucima ljutnje i pokušam da stvari pogledam iz njihovog ugla. Ako se oduprem potrebi da ih kontrolišem i da uvek budem tu da sprečim negativne posledice njihovih odluka, kako bi životne lekcije učili iz svog iskustva.
Naravno da je deci potrebna disciplina. Ali disciplinovati bi trebalo da znači „usmeriti”. I nema nikakvog razloga da naše usmeravanje bude praćeno kaznama. Ne bi trebalo da se zanosimo idejom da možemo da kontrolišemo drugu osobu, pa čak ni sopstveno dete. Pa šta bi onda trebalo da radimo? Jednostavno, da se trudimo da postavimo dobar primer i vršimo uticaj na njih. A sama kazna jednostavno neutrališe taj uticaj. Čini samo to da decu udaljava od vas i podstiče ih da veruju da ste vi osoba koja ih ne razume. Ako želite da na ponašanje, odluke, život svog deteta imate uticaj – jedini način je pozitivna disciplina i pozitivna veza.
Ovakvo roditeljstvo jeste teško, ali ne i nemoguće. Postoji stotine hiljada roditelja kao što sam ja, koji nikad nisu kažnjavali svoju decu, a čija su deca odrasla u divne ljude. Njima pretnje i kazne nikad nisu bile potrebne u vaspitanju. Zašto? Pa zato što su ova deca naučena da ŽELE da donose ispravne odluke, da ŽELE da budu dobri, odgovorni i uspešni ljudi. Zato što znaju zbog čega je to važno. Zato što veruju svojim roditeljima, a to poverenje nije rezultat kazni.
I još nešto. Svako dete zna koji je izbor pravi kad se nađe pred odlukom da li biti „dobar” ili „loš”. Zatvori su puni dece koja su odgajana uz kazne, batine i zastrašivanja i znali su da rade pogrešno. Deca odgajana bez kazni imaju mnogo veće šanse da izaberu pravi put iz nekoliko razloga:
1. Više veruju roditeljima i njihovim savetima jer u njima vide razumevanje i jasnu želju da se napravi izbor koji je najbolji upravo za dete.
2. Imaju više samodiscipline, koju razvijaju svaki put kad im uz razumevanje njihovih osećanja postavimo jasne granice. Odluka da odustanu od svoje prvobitne želje i poslušaju roditelje je uvek još jedan stepenik ka izgradnji samodisciplinovanoh deteta. S druge strane, kažnjavana deca roditelje slušaju ne zato što žele, već zato što nemaju izbora. I to nema samodiscipline. A s treće strane popustljivo roditeljstvo ne podrazumeva postojanje bilo kakvih granica, pa se od dece ništa i ne traži i ne očekuje.
3. U stanju su da naprave pravi izbor zato što su naučili da upravljaju svojim osećanjima. Mogu da odole trenutnim impulsima koji bi ih inače izbacili iz koloseka.
Ali, šta ako ste već sve ovo pokušali? Pozitivno roditeljstvo, razumevanje za decu, smiren pristup, a deca opet ne žele da sarađuju? Dobro došli u klub! Kao da se meni to nikada nije desilo! Sva deca imaju dane kada jednostavno nisu u stanju da sve emocije drže pod kontrolom. Baš kao i mi, odrasli. Vaš pristup i empatija sigurno može pomoći deci da savladaju emotivni naboj i počnu da sarađuju. Ali, ponekad, deci je jednostavno potrebno da čujemo šta ih muči. I nekad, to ne mogu da kažu rečima, već vikom, suzama i histerijom. I nekad, to je sasvim u redu da dozvolite!
Izvor: Ahaparenting

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama