Моје детињство је било густо насељено бабама и дедама. Биле су ту и прабабе и прадеде, па чак и један чукундеда, који је својим посебним успехом у животу сматрао то што је успео да сачека мој долазак на свет.
Чукундеда Лазар ме је дочекао већ потпуно слеп, остала је само наша слика, он збрчканог лица, стиснутих слепих очију и са победничким осмехом. Свечано обучен у џубе са свиленим гајтанима, бриџ панталоне, везене чарапе, свечане опанке…и у његовом наручју ја, чврсто замотана као векна.Велике деда Лазине шаке, крвгавих прстију на белој, као облак, пелени.
Прадеда Пера ме је мазио и пазио, цупкао на грубим, сукненим коленима и остављао ми букетиће шумских јагода на јастук. Возио ме на канатама, у којима сам се котрљала заједно са дулецима или упадала у шаш. Бабе су више служиле за бригу и зато да грде деде. „Куд стави то дете, да се изубива, стар, а памети нема, види каква је…“, пиштала је прабаба Каја, брижно отресајући са мене прашину.
Деда Миле ме је као млађи и напреднији у „штети“, стављао на коње, на високе вранце. Два, као ласте, један са белом звездом на грудима. Баба Горину вику је загушивало стакло прозора, а деда је тихо говорио :“Не слушај је, држи се за гриву чврсто, нагни се да те осети…“ Када је знао да бабе нема близу, подизао ме је до коњске главе, да док ме Црни радознало њушка и пипка горњом усном, полако испружим руку и помилујем кадифено свилену њушку са дугим, голицавим длакама. И давао ми узде у руке да водим коња на појило и мирно, док кадифаста њушка лапће и светлуца од воде, чекам да се напије.
Деда Јова је био учитељ, наставник математике. Строг и дисциплинован, са зеленим гушчијим очима. Свако јутро и поподне, на распусту, ми је носио белу кафу у кревет, а после смо озбиљно читали, он новине, а ја преко пута њега књигу. Понекад је вадио уредно сложене, пожутеле фотографије и показивао једину слику свог оца, прадеде Животе. Водио ме до црквеног дворишта, у коме стоји црни обелиск са орлом и на њему, на дугом, дугом списку погинулих из села и мој прадеда Живота…на Церу…погинуо одмах, једва да је рат и почео. А био млад. У мом подруму сада стоји дедин орман за књиге, са четири стакла у вратима и челичном бравицом. Смањио се током година. Некада, када га је деда поносно отварао и пажљиво погладивши књигу, пре но што ми је свечано да, био је много већи. Ишли смо и далеко у брда, по купине за слатко. Увек поред истог шумског извора, у коме су пливале жабице. Највећа забава је била ухватити са водом у чашу и жабицу, онда је прстом пипнеш, она скочи и пљусне назад у извор, а воду попијеш. „Не брини, чисте су жабице, купају се по цео дан“, говорио је деда.
Деда није много остало. Отишли.
Пре неки дан сам добила да чувам деду, деду моје деце. Када сам, пре седамнаест година, дошла у Словенију, мој свекар је био прав, лаког, цупкавог хода сеоског мангупа. Рукама је, док прича, махао широко, као да је око њега још увек равна Славонија. Када су сви други били заузети, мој свекар ме је, трудну, водио у Марибор на прегледе. Ја сам дувкала носећи стомак, а он је стално покушавао да ме заштити рукама и од оних, који су пролазили неколико метара даље од мене. Сав поносан је онда седео у чекаоници, док је екипа трбатих сапатница тихо прела на два реда пластичних столица. Све три бебе је једва дочекао, одмах их узимао у руке и уз озбиљан, дирљив поглед ми рекао :“Хвала ти.“
После је ишао за децом, учио их да ходају, кикотао се са њима, голицајући их великим кажипрстом по трбушчићима и причао им о свом деди и широкој Славонији. Смејао се стално, заједно са децом, најсмешније им је било обување ципелица…док се баба љутила, што су спори, деда је, малим ципелама, ловио дечије ногице, које су се гицале пред њим и после дуго везивао пертле у машне.
Године су пролазиле, а деда је престао да цупка у ходу. Још увек га занесе, само онда цупне и наслони се на зид. Постајао је све мањи и спорији. Више није био свекар, ни тата, ни Тоне, постао је само деда и то је за њега највиши чин, који је понео у животу. Почео је тихо да се ушуњава у кухињу, код мене. Прво се два-три пута обазре око себе, да види где је баба, а онда полако клизне мени иза леђа и прошапуће:“ Хоћеш да ми испечеш колач…прави, наш колач…“ Недавно сам му испекла бундевару, „нашу“ бундевару, такву какве се овде не праве. Деда је цео дан ходао са комадом пите у руци и удисао сећања. Из руке му је мирисала златна, славонска јесен.
Деда је временом постао скоро глув. Зато сам га и добила, да сад ја њега водим код лекара, по бољи слушни апарат. Полако смо ишли у суседну улицу, овај пут сам ја њега ловила рукама, пазила да се не саплете, стајали да се одморимо…а деда је причао и причао…што је старији, то више прича. Увек је био дружељубив и причљив, а сада изгледа као да мора да исприча баш све што носи у себи…о људима које је познавао, сретао, о годинама које су се нагомилале као песак.
После смо седели у кафићу, деда је задовољно сркутао капућино („Фино.Баш је ово фино.“), на уснама му је остајала млечна пена, а он је задовољно трептао на сунцу и причао, причао…“ Ишао сам код лекара у Марибор, па ме послао преко пута, знаш она улица што је лево од моста, тамо је некада живео мој колега, имао је две ћерке, једна се удала, а друга је радила у Бистрици, тамо у продавници, поред кафане, ту кафану је држао наш комшија, али му жена отишла, а он после шта ће сам, позвао брата код себе, а брат његов је радио пре у касапници, ту смо баба и ја ишли, кад је баба била код лекара, оног Радовановића што је дошао из Краљева, а одатле је био и наш благајник, он је имао брата близанца, тај је отишао у Босну, па се после преселио, а ми кад смо се селили из Цеља, онда нас је селио муж од оне што је имала краћу ногу, али је ипак радила дуго у задрузи, а онда затворили задругу, па њена сестра рекла ће да нам прода одлично сирће од јабука, а ми смо у Славонији имали шљиве, а жита нам давала њива три вагона, она њива што је уз земљу од оних комшија преко пута, што су имали само једног сина, па се он после оженио…“
И тако смо ми причали цео дан. Ако. Тако ћу и ја једном.
Извор: Jelica Greganović/blog.b92