Pitanje sa kojim se veoma često susreću roditelji je kako steći i zadržati autoritet nad detetom. Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati i autoritet. Autoritet je mešavina poštovanja i poverenja koje dete oseća. Podrazumeva optimalnu meru roditeljskih granica i doslednosti.
Kada se pomene autoritet mnogi roditelji tu reč izjednačavaju sa „biti strog“. To je prva i velika greška. Prema detetu treba da se odnosite kao prema budućem čoveku. Vređanje, ponižavanje i tutorisanje je zabranjeno jer time gušite dečja osećanja, samostalnost i volju. Takođe je veoma bitno da se prema detetu odnosite u skladu sa njegovim razvojnim fazama i godinama.
Kako se stiče autoritet?
Imaćete ga ako budete strpljivi, taktični, ali u prvom redu dosledni. Doslednost roditelja znači miran i predvidljiv i siguran život za dete. Dete će poštovati svoje roditelje ako oseti da su odnosi u porodici prema svima dosledni.
Da li imate autoritet?
Da, ako se svestrano brinete za dete. Dete stiče poverenje u svoje roditelje ako oseća da u njima uvek ima oslonac, pa i onda kada greši, kada mu je teško. Roditeljski autoritet je u direktnoj vezi sa poverenjem deteta. Samo ako dete oseća da roditeljski nalozi imaju smisla i da su u njegovom interesu, ono će prihvatiti njihov autoritet. Deca će poštovati roditelje ako u njima vide ljude koji se pravilno odnose prema sebi, porodici, radu i društvenoj zajednici.
Kako se ruši autoritet?
U nekim porodicama autoritet se ruši zbog različitog odnosa prema detetu, drugačije radi otac, drugačije majka, deda, baka, tetka… Autoritet roditelja se ruši kad dete oseća da među njima vladaju razmirice, nesporazumi, trzavice i druge negativne pojave. Sve to ruši mirnu porodičnu atmosferu, stvara nesigurnost i potištenost kod deteta.
Neki roditelji odnose prema detetu postavljaju s „visine“. Njihov je zadatak da zapovedaju, a dete da sluša. Ništa pogrešnije od toga! Takvi roditelji brzo gube autoritet u očima svog deteta. Naređivanje i zabranjivanje detetu je veoma jednostavno. Ali time niko ne vaspitava dete, nego ga samo „dresira“. Takozvano dobro dete, koje u svemu sluša roditelje i udovoljava svim njihovim zahtevima, ne znači da je i dobro vaspitano. Dete mora samo da shvati šta je dopušteno a šta zabranjeno, šta je dobro, a šta loše.
Roditelji često ne razmišljaju o uzroku nekog dečjeg neprihvatljivog ponašanja nego nastoje da se tog ponašanja dete silom reši. Zabranjuju, viču, ili čak tuku, a takvi postupci mogu samo da ustale negativno ponašanje.
Autoritet nemaju ni oni roditelji koji odmah, oštro, često i nepravedno, reaguju na učinjene detetove greške. Ako roditelji neposredno reaguju na grešku, dete se ne snalazi, oseća usamljeno, brani se i javlja se otpor. Dete nije shvatilo svoju grešku, pa se takvih grešaka neće osloboditi ili će paziti da ih pred roditeljima ne učini. Roditelji treba detetu dati neko vreme da ima mogućnost da i samo o tome razmisli, da oseća potrebu da se poveri roditeljima. Na taj način dete stiče poverenje u svoje vlastite snage.
Neki roditelji prezaštićuju dete i „sede za vratom“ detetu. Svaki pokret, igra, misao je pod kontrolom roditelja. Tako je život deteta ispunjen neprekidnim tutorstvom, i gde treba i gde ne treba. Dete zbog toga gubi svoje „ja“. Takvo dete postaje nesamostalno, pa se kod njega pojačava osećaj niže vrednosti, a mnoga postaju razdražljiva i nervozna. Dete želi da s vremena na vreme bude samo, da ga niko ne dira i da se niko ne meša u krug njegovih interesa. Tako se razvija samostalnost kojoj se teži.
Od ključnog je značaja da roditelji imaju jedinstveni stav prilikom disciplinovanja dece. Ako jedan roditelj počinje da sprovodi kaznu, a drugi kaže da to nije potrebno, podrivate autoritet. I na kraju deci neće biti jasno šta se od njih očekuje. Iako će im verovatno biti drago što su izbegli kaznu, biće zbunjeni. Apsolutno najbolja stvar za decu jeste da vide roditelje kao snažan tim koji se slaže, čak i u kažnjavanju.
Autor: Jasenka Jugović, bračni i porodični terapeut