Питање са којим се веома често сусрећу родитељи је како стећи и задржати ауторитет над дететом. Сваки родитељ треба да буде и васпитач свог детета, а да би то постигао он мора, између свега осталог, имати и ауторитет. Ауторитет је мешавина поштовања и поверења које дете осећа. Подразумева оптималну меру родитељских граница и доследности.
Када се помене ауторитет многи родитељи ту реч изједначавају са „бити строг“. То је прва и велика грешка. Према детету треба да се односите као према будућем човеку. Вређање, понижавање и туторисање је забрањено јер тиме гушите дечја осећања, самосталност и вољу. Такође је веома битно да се према детету односите у складу са његовим развојним фазама и годинама.
Како се стиче ауторитет?
Имаћете га ако будете стрпљиви, тактични, али у првом реду доследни. Доследност родитеља значи миран и предвидљив и сигуран живот за дете. Дете ће поштовати своје родитеље ако осети да су односи у породици према свима доследни.
Да ли имате ауторитет?
Да, ако се свестрано бринете за дете. Дете стиче поверење у своје родитеље ако осећа да у њима увек има ослонац, па и онда када греши, када му је тешко. Родитељски ауторитет је у директној вези са поверењем детета. Само ако дете осећа да родитељски налози имају смисла и да су у његовом интересу, оно ће прихватити њихов ауторитет. Деца ће поштовати родитеље ако у њима виде људе који се правилно односе према себи, породици, раду и друштвеној заједници.
Како се руши ауторитет?
У неким породицама ауторитет се руши због различитог односа према детету, другачије ради отац, другачије мајка, деда, бака, тетка… Ауторитет родитеља се руши кад дете осећа да међу њима владају размирице, неспоразуми, трзавице и друге негативне појаве. Све то руши мирну породичну атмосферу, ствара несигурност и потиштеност код детета.
Неки родитељи односе према детету постављају с „висине“. Њихов је задатак да заповедају, а дете да слуша. Ништа погрешније од тога! Такви родитељи брзо губе ауторитет у очима свог детета. Наређивање и забрањивање детету је веома једноставно. Али тиме нико не васпитава дете, него га само „дресира“. Такозвано добро дете, које у свему слуша родитеље и удовољава свим њиховим захтевима, не значи да је и добро васпитано. Дете мора само да схвати шта је допуштено а шта забрањено, шта је добро, а шта лоше.
Родитељи често не размишљају о узроку неког дечјег неприхватљивог понашања него настоје да се тог понашања дете силом реши. Забрањују, вичу, или чак туку, а такви поступци могу само да устале негативно понашање.
Ауторитет немају ни они родитељи који одмах, оштро, често и неправедно, реагују на учињене дететове грешке. Ако родитељи непосредно реагују на грешку, дете се не сналази, осећа усамљено, брани се и јавља се отпор. Дете није схватило своју грешку, па се таквих грешака неће ослободити или ће пазити да их пред родитељима не учини. Родитељи треба детету дати неко време да има могућност да и само о томе размисли, да осећа потребу да се повери родитељима. На тај начин дете стиче поверење у своје властите снаге.
Неки родитељи презаштићују дете и „седе за вратом“ детету. Сваки покрет, игра, мисао је под контролом родитеља. Тако је живот детета испуњен непрекидним туторством, и где треба и где не треба. Дете због тога губи своје „ја“. Такво дете постаје несамостално, па се код њега појачава осећај ниже вредности, а многа постају раздражљива и нервозна. Дете жели да с времена на време буде само, да га нико не дира и да се нико не меша у круг његових интереса. Тако се развија самосталност којој се тежи.
Од кључног је значаја да родитељи имају јединствени став приликом дисциплиновања деце. Ако један родитељ почиње да спроводи казну, а други каже да то није потребно, подривате ауторитет. И на крају деци неће бити јасно шта се од њих очекује. Иако ће им вероватно бити драго што су избегли казну, биће збуњени. Апсолутно најбоља ствар за децу јесте да виде родитеље као снажан тим који се слаже, чак и у кажњавању.
Аутор: Јасенка Југовић, брачни и породични терапеут