Juče smo dočekali dugo iščekivano pojavljivanje nekadašnjeg ministra prosvete na konferenciji za medije Kriznog štaba. Kao i uvek, ministar je ispunio naša očekivanja, ostao je dosledan i još jednom, ovaj put umesto vrućeg krompira, bacio kosku u školsko dvorište.
I ja sam se upecao, pa sam, dok je još trajala konferencija, postavio objavu u Velikoj zbornici ( – grupa prosvetnih radnika) sledeće sadržine:
Pošto ex-ministar ne razume pitanje, da ponovimo: Da li će učitelji/ce koji imaju više od 15 učenika raditi dnevno 2 puta po 4 časa (sa dve grupe učenika), a oni koji imaju manje od 15 učenika (najčešće u seoskim sredinama) samo 4 časa dnevno? 40-časovna radna nedelja neće biti ista za sve, ali plata verovatno hoće.
Objava je imala dosta komentara, ali zanimljivo je to što su se mnogi uhvatili dela teksta u zagradi – „najčešće u seoskim sredinama“. Neke koleginice, koje rade u kombinovanim odeljenjima i nemaju više od 15 učenika, su se uvredile jer njihov rad iziskuje mnogo više truda, papirologije, popunjavanja više dnevnika… Potpuno su u pravu. Za njih je to mnogo bolna tema, a nemaju kome da se požale. Ali ne treba da ih vređa moja objava, već krivca treba da traže u sistemu (zakoni, kolektivni ugovori, pravilnici, uredbe) koji ne prepoznaje ili nedovoljno vrednuje težinu njihovog rada. Taj problem, i mnogi drugi, nije od juče, ali ideja ministarstva na koju sam reagovao jeste. Kad bi svi reagovali na nepravde, nelogičnosti i, na kraju krajeva, gluposti sistema, možda bismo se pomakli sa mrtve tačke. Pojedinci i fejsbuk grupe neće promeniti sistem, ali pokazuju gde i šta škripi. Kada bi sindikati više slušali i iskoristili taj „glas naroda“, možda se ne bi svima osulo članstvo, možda bi nastavnici osetili da ih neko zastupa i bori se za njih. Ne mislim da je rešenje jedan sindikat, jer rešenje nije ni jednopartijski sistem. Zamislite da je na čelu tog jednog sindikata bivši prosvetni radnik koji se ne meša u posao predsednika sindikata. Čeka da digne penziju, neku dnevnicu i uživa u funkciji. Imamo i sada takav sindikat, ali postoje još tri, pa će se uvek naći neko ko će progovoriti o problemima.
Kao što sam juče napisao, i ja radim u seoskoj školi. Nikoga niti branim (zaposlene u gradovima) niti napadam (zaposlene na selu). Nemam problem s tim što će neko s manjim brojem učenika održati četiri skraćena časa. Jednostavno, za mene nije normalan predlog da učitelji/nastavnici koji imaju više od 15 učenika u odeljenju, od septembra treba da rade dupli posao, tj. drže dvostruko veći broj časova. Mene jučerašnja priča o godišnjoj i nedeljnoj normi časova, ista norma a manje rada nego inače, nije fascinirala. Ako, po rečima ministra upućenim novinarima, treba raditi u školi da biste razumeli priču o normama, evo, mi radimo u školi i znamo ponešto o normama.
Postoji jasan obrazac/kriterijum šta ulazi u strukturu 40-časovne radne nedelje. Časovi neposrednog rada sa učenicima (dakle, časovi koje održimo učenicima – što može biti cela ili nepotpuna norma, zavisno od broja časova), vreme za pripremanje nastave (za svaki čas koji održimo – pola) i ostalo (poput dežurstva, stručnog usvršavanja, sednica, timova, priredbi itd.).
Konkretno, ako imam 20 časova, za to sledi 10 časova pripreme, i ostaje 10 časova za ostalo, čime je popunjena 40-časovna radna nedelja. Podelom odeljenja na dve grupe, 20 časova nastave nedeljno postaje 40 časova, plus 10 časova pripreme (ne treba dupla priprema, ali verovatno će tražiti duplu evaluaciju časova) i 10 časova ostalih aktivnosti. Školski čas i sat nije isto. Ja znam za termin 40-časovna radna nedelja, a ne 40-satna. Ministarstvo nam prodaje priču da naša dva časa po 30 minuta jesu 1 sat, i kad sve saberemo to je nedeljno 20 sati. Po toj logici, standardni časovi od 45 minuta daju samo 15 sati rada nedeljno i niko ne bi imao punu normu. Ako grešim, molim vas da mi objasnite.
Juče smo razmenom komentara došli do podatka da postoje odeljenja sa 15 ili manje učenika, a da to nisu kombinovana odeljenja. Razlozi za to su različiti, u šta sada neću zalaziti. Dakle, moja objava se odnosi na te slučajeve.
Pretpostavimo da radite u školi u kojoj u prva tri razreda ima po 15 učenika (odeljenja se neće deliti u grupe), a u četvrtom, Vašem razredu, 24 učenika. Vaše odeljenje će biti podeljeno u dve grupe, i svakoj ćete dnevno održati po 4 časa. Kada troje Vaših kolega bude mahalo na odlasku kući, dok Vam se dezinfikuje učionica, ješćete SDO i čekati produžetak smene. Kad odradite „dugačku smenu“ i stignete kući, sešćete za svoj laptop i odraditi onlajn nastavu s dvoje učenika koje roditelji ne puštaju u školu. Kad sve završite, pomislićete: Hvala ti, dragi ministre, što si mi tako lepo isplanirao dan. Baš se radujem što sam ministarstvu uštedeo pare koje bi moralo da izdvoji za još jednog nastavnika, jer ja radim poluvolonterski.
Druga pretpostavka. Neki predmetni nastavnik je primljen na 50% norme. Sva odeljenja u kojima predaje dele se u dve grupe i njemu se duplira broj časova. Nagradno pitanje: Da li će on imati i dalje 50 ili 100-procentnu normu. Nije svejedno. Ako dalje zamislimo da je isti nastavnik u drugoj školi takođe radio 50%, ko će držati duple časove u drugoj školi, opet on? Ako zamislimo da je u svakom momentu tokom septembra moguć pad „sistema“ (nastava u školi), haos je još veći. Svako rešenje o 40-časovnoj radnoj nedelji pada u vodu.
Posle poludigitalizacije završnog ispita možda smatraju da smo poluludi, pa ćemo progutati i ovo, kao i sve što su nam do sada servirali. Eto prilike da se oglasimo i kažemo NEĆU. Nek to bude prvo NEĆU u nizu. Neću da držim časove koje mi ne platite; Neću da budem koordinator ako mi ne platite; Neću da uređujem školski sajt ako mi ne platite; Neću da dežuram na završnom ispitu ako mi ne platite; Neću da radim ako mi ne platite putne troškove; Neću da radim ako mi je zdravlje ugroženo; Neću da radim ako mi ne obezbedite sredstva za rad; Neću da radim u hladnoj učionici; Neću da me plaćate bodovima stručnog usavršavanja itd. Svako bi mogao da produži ovaj niz, ali na sve navedeno nastavnici su oguglali i postalo je normalno da u nastavi koristite svoj laptop, svoj telefon, svoj štampač, kupujete papir za štampanje, krede u boji, flomastere i sl. Nije ni čudo što misle da smo poluludi.
I za kraj, malo o bezbednosti na poslu u septembru.
Iz jučerašnjeg izlaganja mogli smo shvatiti da je raditi sa 15 učenika u odeljenju bezbedno, sa 16 već nije; da je bezbedno držati čas od 30 minuta, od 45 nije; da su učitelji/ce zdraviji i otporniji na virus od ostalih nastavnika, a deca će se apsolutno pridržavati svih propisanih mera zaštite.
Razmišljanje… Ako među mojim učenicima nema zaraženih, nisu nam potrebne maske niti socijalna distanca, mogu držati redovne časove, a ako je i jedan učenik prenosilac, uz sve maske i rastojanje, prostoriju za izolaciju, zaraziće i ostale. Da nije tako, ne bi bilo zdravstvenih radnika koji su se zarazili na poslu, a neki i preminuli. Niko i ništa nam ne garantuje da će predložene mere sprečiti da se razbolimo. A onda je to već sasvim druga priča u kojoj nije važno da li držimo 4 ili 8 časova.
Nema potrebe da se prosvetni radnici po fejsbuk grupama međusobno svađaju i vređaju, dele na seoske i gradske, više i niže. Jedno je iznošenje mišljenja i problema, a drugo bespotrebno režanje i svađanje oko koske koja nam je bačena. Do početka školske godine ostale su još nepune tri nedelje i pred nama je drugi talas dopisa ili drugi pik prvog talasa, nisam siguran, ali talasanje je zagarantovano.
Izvor: teachroland