На нашу имејл адресу стигло је писмо колеге (или колегинице) из Ниша које вам у целини преносимо:
Нисам просветни радник. Више не. Кратак период свог живота радила сам тај посао и то памтим као леп, изазован и одговоран позив. Није ми било напорно, напротив, уживала сам. Али се нисам у том послу видела на дуже стазе и једноставно сам кренула другим путем. Пола моје ближе фамилије је у просвети и некако сам и даље, хтела то или не, део целе те приче.
Стицајем истих околности пратим све што се дешава и сваки пут кад помислим „Е, то је то, ово је крај. Понизили су просвету и уништили наставнички позив.” неко или нешто ме демантује и схватим да, у овој држави, увек може горе.
Сада, кад двојица људи којима су одузете лиценце за рад због оптужби којих су у међувремену ослобођени, правду траже гладујући на хладном асфалту испред зграде у коју улазе сви они који су одговорни за то што им се дешава, ја имам неколико питања. Можда није моје да их поставим, али ћу то учинити:
– Како смо дошли до тога да професори, академски грађани, они који нашу децу изводе на пут, морају да гладују да би њихов проблем био примећен?
– Како смо дошли до тога да, чак ни тада, они нису главна вест у свим медијима?
– Како је могуће да на ово сви, баш сви – ЋУТЕ?
– Кад смо пропали толико да се уопште догоди да неко буде ослобођен оптужби, а да му се притом не врати и посао и надокнада за претрпљен стрес, већ му уместо тога краду комад стиропора на којем лежи тражећи правду?
– Ко је крив за то што су нам школе политизоване, а радна места резервисана унапред?
– Како је могуће да пуна два дана људи гладују, да одговорни јавно признају да постоји правни проблем, а да их НИКО не позове на разговор?
– Како је могуће да ниједан синдикат не реагује?
– Како је могуће, бивше колеге, да испред зграде Владе нема хиљаде нас, родитеља, наставника, ученика, да подрже ове храбре људе у борби за правду?
– Како је могуће да су друштвене мреже препуне подршке штрајкачима из свих градова Србије, али само неколицина их обилази?
– Како је могуће да, драги наставници, у просвети увек, па и сад, влада разједињеност?
– На крају, како мислите да нам свима буде боље, ако се понашамо као да нам је овако баш добро?
М. Филиповић, Ниш