Тању сам познавала од малена. Мајка јој је била неука жена, домаћица. Отац, од седам до три – референт “за нешто“ у општини, а од три до бесконачно – алкохоличар. У време када смо ми одрастали – ретко су кога називали баш тако – алкохоличарем. Све док човек не би пропио и последњу пару, изгубио посао, породицу и оно мало преостале части – говорило би се како само “воли да попије“. А њен је баш волео. До те мере да их је терао напоље из куће, у сред ноћи, на минус десет, да се сналазе како знају и умеју.
Једном су дошле код нас, да се склоне. “Само ћемо мало“, рекла је њена мајка. “Док ракија не излапи из њега…“ У неко доба ноћи су отишле – срамота је било ноћити по туђим кућама, ако човек баш не мора. А њих две су процениле да баш и не морају.
Прошле су године и године. Чула сам да се удала одмах после средње школе. Чула сам да има два сина. И да он воли да попије. А кад попије, воли и да је истерује из куће, прети да ће јој одузети децу. Чула сам и да јој не да да ради. Надала сам се да ћу је видети кад смо се скупили на годишњици матуре. Није дошла. Неко је рекао да је болесна. Неко је рекао да су, наводно, отпутовали код његових у Босну. Нико није рекао да јој он не да. А сви смо знали. Да се прича понавља.
Дуго сам, после тога, мислила о њој. Због чега је дозволила да јој се све поново деси? Зар није било довољно лоше одрастати уз оца који пије? Зар не би било лепо, можда чак и праведно, да се скрасила поред неког нормалног, здравог? Је ли тај наш живот само један те исти филм који се емитује у репризним терминима? Да ли, чак и несвесно, понављамо научено? Да ли уопште имамо избора или се све дешава по неком, унапред добро уиграном, предвидљивом обрасцу?
Не знам. Али знам да смо често склони да понављамо лекције научене у детињству. И добре и лоше, подједнако. Оно смо што нас науче да будемо. Деца алкохоличара заврше с алкохоличарима или се сами пропију. Исто је и с децом која су злостављана. Када одрасту, један од родитеља се преслика на мужа или жену. Мушкарац кога је мајка у детињству претерано контролисала, учиниће све да побегне од ње. И то право у загрљај жене која ће му претурати по џеповима и читати поруке у телефону. Случајност? Не бих рекла. Начин да саботирамо сами себе? О, да. И те како да.
Зашто то радимо? Зашто, касније у животу, стварамо услове сличне онима у којима смо одрастали? Да ли нас тај рани период толико снажно обликује да целог живота верујемо да не заслужујемо ништа друго? Другачије? Или барем мање деструктивно од онога на шта смо навикли? Је ли страх од промене толики да радије бирамо познати терен – чак и када је он очигледно лош?
Осврните се око себе. Свет је пун девојака које се удају за типове који их подсећају на очеве. Мушкараца који се жене девојкама које неодољиво личе на њихове мајке. Деце разведених родитеља који се на крају и сами разводе. Остављене деце која, кад порасту, и сама остављају. Под условом да се претходно уопште вежу за некога. Како онда прекинути низ?
Тако што га препознамо. Тако што се суочимо са собом. Тако што кажемо: ок, можда од родитеља наслеђујемо боју косе, очију, слабост срчаног залиска, криви леви палац на нози али – ја нисам моја мајка, ја нисам мој отац и моје дете неће бити као ја. Тек тад, ствари се мењају. Тек тада чини нестају. Тек тада – она ракија почиње да лапи. Из оног пензионисаног референта за нешто. Из моје Тање. Из свих наших Тања.
Текст: Даниела Бакић