Присуствовао сам састанку у цркви на ком сам слушао оца петоро деце како дискутује са другим очевима о родитељству. Његова деца су узраста од 7 до 21 година. Причао је о много различитих тема, али оно што ми се урезало јесте његова реченица:
„Људи, када дођете кући, оно што треба да урадите је да само спустите торбе на под и пустите да се деца пентрају по вама; не могу да вам опишем од коликог је то значаја.“
А онда је почео да плаче. Није склон лаком пуштању суза, па смо сви били мало затечени. То није била туга. Било је кајање.
Имам троје деце, узраста 2, 7 и 9 година. Када се родио најстарији син, Тристан, имао сам 24 године и био сам студент друге године факултета. Редовно сам ишао на предавања и радио сам скоро пуно радно време конобаришући и морам признати, када је био довољно одрастао да ми се обрадује када дођем кући, последње што ми је било на памети је да га пустим да се вера по мени.
Ово не значи да он није то покушавао. Када је имао између 2 и 6 година, буквално сам морао да га откачињем са своје ноге када дођем кући. Не желим да кажем да се уопште нисам играо са њим и ваљао по поду с времена на време, али само признајем да ми то није био приоритет.
Нормално, желео сам да седнем да поједем нешто или да пољубим своју жену, проверим поруке и мејлове или пожурио да прионем на завршавање неког рада за факултет да не бих заглавио будан до ујутру. Тада сам био посвећен послу и образовању, јер све ће се то исплатити, што се и испоставило тако. Али успут сам занемаривао свог малог сина, трудећи се да што више напредујем. Кајем се због тога.
Сада, Тристан и није толико узбуђен када се вратим са посла. Деветогодишњаци се воде као предтинејџери и, да вам кажем, види се. Када дођем кући, он обично седи на каучу, домаћи је урађен, слушалице су у ушима и удубљен је у игрицу коју игра на свом таблету. Често чучнем поред њега, скинем једну слушалицу и питам: „Какав ти је био дан?“
Насмеје се, промрља нешто о томе да је дан био „океј“ и врати се својој игрици. И понекад, у тим моментима, размишљам о томе шта сам пропустио. Осећам се као да га јурим да ми поклони мало пажње зато што сам пропустио када је он тражио моју пажњу. Није да он мене одбацује. Верујем да нас двојица имамо добар однос, и већином времена је он једно предобро дете. Само постаје самосталнији и мање га занимамо моја пажња и ја, а више његова интересовања и он сам.
Размишљао сам неко време о овоме, али нешто у реченици тог оца на састанку, у његовом лицу на коме се видело жаљење, склопило је коцкице у мојој глави. Ја немам петоро деце, имам троје. И свe троје су прилично млади, али када помислим на свог најстаријег сина који ме више не дочекује онако на вратима, осећам неко пробадање у грудима и разумем зашто је тај отац плакао.
Тог дана, после састанка у цркви и после посла, паркирао сам кола испред куће, као и увек. Седео сам неко време у колима проверавајући нешто на Фејсбуку што се само у том тренутку чинило битним, а могло је да сачека. Неко је покуцао на прозор. Погледао сам и видео своју седмогодишњу ћерку са својим слатким, крезавим осмехом; у очима су се видели узбуђење и срећа што ме види. Вероватно је гледала кроз прозор куће, седећи на наслону кауча и узбуђено ме чекала како би ми испричала шта јој се све десило и ето мене, дошао сам, а не улазим право у кућу да је видим.
Одложио сам телефон и отворио врата. Нора је потрчала ка мени и попела ми се у крило. Јако сам је загрлио. Рекла ми је да је њена учитељица трудна и како је то узбудљиво, а онда смо седели у колима и претварали се да возимо. Затим смо ушли у кућу и Аспен, моја плава двогодишњакиња, зграбила је моју ногу, као што то увек ради. Спустио сам своју торбу и чучнуо да би ми она села у крило. Нора се придружила и имали смо добру партију голицања и мажења.
Тада се догодило нешто неочекивано. Тристан нас је погледао, видео шта се дешава и пришао погнуте главе, благо се насмешио и загрлио ме. Тај дан је био дуг и стресан. Обично после таквог дана само желим да станем под туш. Желим да неко време не размишљам. Желим да се искључим. Не успем увек себи то да приуштим. Обично помогнем око вечере или нечега. Али желим то.
Али сада је било неке топлине у загрљајима моје деце која ме је навела да се запитам зашто нисам стално ово радио. Питао сам се како сам преживео читаво студирање без овог лудирања са децом. Смејао сам се заједно са децом и осетио сам повезаност коју можете имати само оваквим моментима које проведете гњавећи их након одсуства од куће.
Свим запосленим родитељима бих рекао да практикују ово. Посветите се у тим тренуцима деци, пустите их да вам се „пењу на главу“. Нека вам то буде приоритет. Неће вам одузети много времена, а вредно је сваке секунде. Нећете се кајати, само ће вам срца бити испуњена. То вам обећавам.
Приредила: Александра Ивковић
Извор: Scary Mommy