Прелазили смо улицу, мало сам се плашио непознатог, али држао сам деду за руку. Бацио сам поглед горе, сунце ме је на тренутак заслепило, али успео сам да видим баку како маше и смеје се. Сећам се да сам страховао да не падне доле колико је била раздрагана.
Тако је изгледао мој долазак из Сарајева у Београд када сам имао три године, моја прва кохерентна успомена. Има и раније неких бљсака, старог стана, некада и простора и особа које не умем да сместим и дефинишем, али долазак с дедом у Београд моје је прво истинско сећање.
Друговали смо деда и ја наредних година. Тзв. приколица у блоку 70 служила је као трафика. Моја мајка се бринула зашто не једем ручак и мало је рећи да јој је лакнуло када је сазнала да је узрок томе претходно преждеравање слаткишима – деда ми је у Приколици увек куповао јафу и манчмелоу. Приколице давно нема, као и много чега из тог периода, чини ми се да је власник био у неким мутним пословима.
Свакодневно смо шетали блоком или одлазили на Савски кеј, и даље у ноздрвама осећам мирис рибе коју је уз реку пржио неки старац и тако покушавао да заради који динар. Исцртане фасаде, прљава река, трава ишарана блатом – није неки призор, али за мене је био рај док сам трчкарао около и проналазио нове начине да се забавим.
Бежали смо из вртића понекад, ишли да гледамо брата како игра фудбал, деда ме је гурао на љуљашци или је полузабринуто посматрао како се пентрам на ону ’ракету’ у парку.
Две су ситуације дубоко дирнуле моје дечје срце, из посве различитих разлога. Једном смо се враћали из наше дуге шетње и на степеништу у нашој згради затекли дечака како рида. Плакао је и плакао са лицем заривеним у руке, а деда га је упитао шта му је. Био је избеглица, уплашен и неснађен. Деда је попричао са њиме – прво озбиљно, утешио га је како је само он знао (деца су га увек волела) и већ после пет минута дечак се смејао дединим шалама и одговарао на свој начин. Познајем тог момка, израстао је у ваљаног човека.
Постоје животне срамоте које бисмо желели да заборавимо, али то никако не успевамо. Онда се деси да рецимо чекаш аутобус на станици, седиш за радним столом и искра неке од тих срамота запламти ти у глави – стресеш се, опсујеш или нешто прокоментаришеш за себе само како би мозак навео на други пут, да то сећање што краће траје. Е, таква је друга ситуација која ми је заувек остала у срцу.
Више се ни не сећам шта се тачно издешавало, али као дете сам био изузетно немиран и ратоборан – некога сам гађао каменом, а погодио сам деду у наочаре. Не знам јесам ли их поломио или само искривио, али знам да сам се осећао ужасно и да је то једини пут да сам видео деду заиста љутог на мене. Деца никада не верују да су крива – ако и признају кривицу, то раде да би себи олакшали живот код родитеља или наставника, можда добили награду или сл. Али када знају да су криви и свесни су тога, онда то пече стоструко. Тако је мене пекло, а и данас не волим да се сетим те ситуације, мада ју је деда сигурно већ био заборавио.
Почела је школа, мој однос с дедом и даље је био близак, али нисмо више толико времена проводили заједно. Године су пролазиле, сели бисмо понекад после ручка и дуже попричали и слагали смо се изванредно, као и увек.
Ни када сам био најгори пубертетлија нисам био од оних који се као стиде своје породице или их је “блам“ када су с друговима и сретну маму, тату, баку… Али деда и ја више нисмо шетали, био сам презаузети, нестрпљиви клинац, што је ваљда и нормално.
Време је и даље пролазило, од тог клинца постао сам човек, али деда је био све старији. Човек којег су отац и мајка рано напустили, који је са 16 отишао у рат и двапут био рањен, преживео Сутјеску и Неретву и разне недаће после рата… Он је човек који је увек радио за ближње и помагао другима, кажу да нема тог ко од њега није затражио савет, али научио је да се ослања само на себе.
Уз сву своју мудрост, а деда је био мудар и један од оних који с мало речи кажу много и по правилу погађају у центар, био је и тврдоглав и тешко је схватао да не може више оно што је могао с 20 или 30. Шта да вам кажем кад је пре неколико година покушао и згиб да уради?! И још се смеје: “Шта је, мислите да не могу?“
Ипак, закони природе такви су да се деда ближио деведесетој и више није могао сам да иде у шетњу. Купили смо му штап, па ходалицу, али нисмо смели да га пустимо да иде сâм, иако је он то желео.
И тако смо поново шетали, само у обрнутим улогама, круг живота дошао је до своје завршне фазе. Чудан је наш свет кад је то што деда и ја шетамо нешто необично. Читам им лица – једни су посрамљени, други су изненађени, трећи ми чак и честитају што шетам с дедом. Знам да је намера најбоља, али хеј бре, немој да ми честиташ, па није мени то обавеза, то је човек који је мене подигао и ја уживам да шетам с њим.
Ово није тужна прича, иако сам неколико пута заплакао пишући је. Имао сам ту срећу да мој деда, мој добри деда толико дуго живи и да могу да осећам ово што осећам према њему.
Дошла је нова година, прегурао је једну велику кризу, али још теже се кретао. Време се пролепшало и договорили смо се да пробамо да одемо у шетњу – “бар до обућара“, рекао сам му.
У ту шетњу никада нисмо отишли.
Деда и ја остварили смо све што је било могуће у нашем односу, мада морам да признам да често жалим за оним немогућим – да смо могли да разговарамо у тренутку када смо и он и ја били на врхунцу својих способности. Али у реду, не треба ни од живота превише тражити.
Чувајте оне које волите.
Аутор: Саша Озмо
Извор: Б92