Telesna kazna- psihologija i zakon

4 januara, 2015

Autor: Prof. dr. Jovan Mirić

PRETPOSTAVLJANJE DOKTRINE ZDRAVOM RAZUMU?

..

Najpre moram da kažem da se ovde ne radi o zakonu, nego o jednom članu (najavljenog) građanskog zakonika koji zabranjuje telesno kažnjavanje dece. Ipak, ja ću koristiti reč ”zakon” misleći samo na taj član, radi kratkoće. Psihologija može da postavlja i postavlja brojna pitanja u vezi sa telesnom kaznom, ali ću se ja ovde ograničiti na pitanje, za početak formulisano kao pitanje odnosa između psihologije i pomenutog zakona. Preciznije pitanje postaviću malo kasnije. Zakon kaže da je zabranjeno svakom roditelju/starateljusvako telesno kažnjavanje svakog deteta u svakoj mogućoj situaciji. Zakon je, dakle, formulisan na nivou apsoluta, kao apsolutna zabrana. Takav zakon podržavaju ili promovišu mnogi ljudi, uključujući i neke psihologe, tvrdeći da je telesna kazna sama po sebi loša, nedopustiva. Ovo ”sama po sebi” je isti nivo iskaza kao i apsolutna zabrana. I sada se možemo pitati (a može nas kao stručnjake psihologe to zaista upitati zakonodavac): da li psihologija kao nauka svojim saznanjima može da stoji iza ovog zakona?

I ja ću odmah da odgovorim: ne može, ne može nikako. I dok sam ovde, moram da kažem i ovo: psihologija ne može ni da preporuči telesno kažnjavanje, a da ostane psihologija, tj. nauka u striktnom smislu. Druga je stvar šta psiholog kao čovek, koristeći pošteno sva svoja stručna znanja i zdrav razum, može da kaže konkretnom roditelju konkretnog deteta u nekoj konkretnoj situaciji ili u nekim tipskim situacijama. I sada krećem da obrazložim ovo što sam kazao. Prvo što moramo da imamo u vidu jeste to da psihologija u celini nema nijednu svoju naučnu zakonitost koja je nastala na empirijskoj osnovi i koja je formulisana na nivou apsoluta. Sve psihološke zakonitosti formulisane su kao statističke, odnosno u vidu verovatnoće manje od 1, procenta manjeg od 100 ili korelacije manje od 1. Psihologija kao nauka nije do sada, a neće ni ubuduće, dostići nivo apsolutnog empirijski zasnovanog iskaza, čak i kada bismo znatno umanjili slabosti njenih metoda, pojmova i teorija. Konkretno, u ovom slučaju, psihološki naučni zakon bi mogao da se formuliše u vidu neke pozitivne relacije između telesne kazne i nekih negativnih posledica po dete, a štetne posledice koje jesu u nadležnosti psihologije su: posledice po mentalno zdravlje, psihički razvoj i ponašanje. Pošto je, naravno, svaki eksperiment sa telesnom kaznom zabranjen, psihologiji ostaju na raspolaganju korelacioni nacrti sa horizontalnim ili longitudinalnim postupkom i podaci prikupljeni ne u laboratoriji nego u prirodnim uslovima u kojima ljudi žive. U tom slučaju morali bismo takvim istraživačkim nacrtima dobiti empirijski potvrđenu relaciju (u vidu korelacije ili predviđanja) izmeđučiste i izolovane telesne kazne (očišćene od svih drugih činilaca) i bar neke od pomenutih negativnih posledica na uzorku reprezentativnom i za našu zemlju (na koju je pomenuti zakon naciljan).

..

Sada treba da imamo u vidu ne samo to da su psihološke zakonitosti statističke po prirodi, nego i to da se iskazuju gotovo nužno sa ograničenjem u vidu pod tim i tim uslovima. Drugim rečima, svaka psihološka zakonitost se iskazuje ne u vidu apsoluta, nego tako da se jasno vidi kako je apsolut – ili potpuna opštost – ograničena na ove ili one činioce. Konkretno, u našem slučaju to bi moglo da izgleda ovako: takvo i takvotelesno kažnjavanje (a ne svako) od strane takvog i takvog roditelja, primenjeno na takvo i takvo dete u takvim i takvim situacijama – ima te i te negativne posledice. Znanje kojim psihologija raspolaže na ovom nivou više je nego siromašno.

Navešću sada u najkraćim crtama neke od značajnijih činilaca ili varijabli koje nužno spuštaju psihološku zakonitost sa nivoa apsoluta na neki daleko niži nivo.

– Varijabilnost roditelja, od njegove zrelosti ličnosti i moralnog integriteta preko odnosa sa drugim roditeljem do emotivnog izraza sa kojim daje kaznu.

– Varijabilnost deteta, od uzrasta i pola do akutnog stanja u kome je.

– Varijabilnost situacija, od kulturne sredine do konkretne situacije u kojoj se kažnjavanje događa.

– Varijabilnost same telesne kazne, od najblaže preko srednje do jake, od pljeskanja po guzi preko šamara do šibanja kaišem ili motkom.

– Varijabilnost postupka za koji se kazna daje, od moralnih prestupa preko kršenja kućnog reda i pravila pristojnosti do sitnih neposlušnosti.

– Varijabilnost istorije disciplinskih susreta između roditelja i deteta, od uzrasne podešenosti u postavljanju zabrana i zahteva detetu do doslednosti u njihovom održavanju.

– Varijabilnost vaspitnih epizoda, odnosno uklopljenosti same telesne kazne u celinu vaspitnog postupka u koji spadaju verbalno obrazloženje, prethodne molbe, upozorenja, obećanja, opomene, pretnje.

Psiholozi decenijama nisu ni postavljali samo telesnu kaznu kao predmet istraživanja, ona je uvek bila uključena kao deo nekog stila vaspitanja ili tehnike disciplinovanja.

Nije ovo ceo spisak, razume se. Ali ako svemu ovome dodate i moguće interakcije ovih činilaca, očigledno je da su psihološka istraživanja do danas pokrila tek manji deo ovog prostora sa vrlo ograničenom generalizabilnošću nalaza. I to bi bilo dovoljno da se psiholog, upravo poštujući svoju struku i njene domete, uzdrži od uzleta na nivo apsolutnosti zakona o zabrani telesne kazne. Psihologija nije dokazala apsolutnu štetnost telesne kazne same po sebi. Psiholog to mora pošteno da prizna. Psiholozi decenijama nisu ni postavljali samo telesnu kaznu kao predmet istraživanja, ona je uvek bila uključena kao deo nekog stila vaspitanja ili tehnike disciplinovanja. Onda je 90-tih godina počelo istraživanje telesne kazne odvojene od stilova vaspitanja, a još kasnije na meti istraživača našla se samo blaga telesna kazne (jer se ispostavljalo da ranija istraživanja nisu razdvajala blago i oštro kažnjavanje pa su se negativne posledice mogle pripisati samo korišćenju oštrog kažnjavanja). Ipak, ni ova istraživanja sa blagom kaznom (dvatriput dlanom po guzi) nisu dokazala da ta kazna ima negativne posledice sama po sebi. Nekada se čak jasno vidi manipulativno nastojanje autora istraživanja. Ne treba ni reći da su sva ova istraživanja rađena daleko od Srbije i da se njihovi nalazi na nas ne mogu primeniti (autori jednog velikog istraživanja u SAD rađenog sa majkama i decom u 20 velikih gradova sami upozoravaju da relacije koje su dobili ne važe za ruralna područja iste države).

..

Međutim, čak i da psihološka istraživanja jesu pokrila ceo ovaj prostor, opet bi psiholog morao da se uzdrži. Evo nekoliko razloga za to. Prvo, zamislimo na tim osnovama utvrđenu relaciju (iskazanu u vidu korelacije) između učestalosti čiste telesne kazne i neke negativne posledice, recimo agresivnosti. Korelaciju možemo predstaviti u vidu grafika sa pravolinijskom ili nekom drugom krivuljom. Čak i tada je moguće da se bar u donjem delu krivulje (tamo gde je mala učestalost blage telesne kazne) nalazikategorijalno drukčija relacija od one iskazane ostatkom krivulje. Drugo, opredeljivanje za zabranu telesnog kažnjavanje je, razume se, vrednosni stav, a ne samo činjenički. Dozvolite mi da tek malo otškrinem vrata ovog vrednosnog aspekta, bez namere da to normativno-vrednosno polje potpunije obuhvatim. Prvo, vaspitanje deteta korišćenjem telesne kazne postoji u ovoj sredini odavno (kao i u mnogim drugim sredinama). Samim dugim postojanjem ono ima legitimitet kao institucija. Svaka nova institucija koja se predlaže umesto ove, ili koja samo ide za uklanjanjem postojeće, nosi obavezu legitimisanja. Ta obaveza, ukoliko bi psihološka saznanja bila korišćena u legitimisanju, uključivala bi, po mom sudu, recimo i to da psihološke relacije budu iskazane kao najmanje visoke korelacije potvrđene sa najmanje 0,01 nivoom značajnosti. Drugo, sve što čovek čini ima i dobru i lošu stranu, ništa nije niti apsolutno dobro niti apsolutno loše. To znači da bi se, pored loših posledica primene telesne kazne, morale uzeti u obzir i loše posledice zabrane telesne kazne, kao i loše posledice drugih disciplinskih mera (recimo, mnogo hvaljeno indukovanje – odnosno objašnjavanje detetu – stvara preterano osećanje krivice). Osim toga, pomenute negativne posledice koje jesu u području psihologije nisu i jedine negativne posledice vaspitnih mera, a psihologija niti ima ingerencije na sve posledice niti ima prava da sve ostale zanemari ili devalvira. Treće, korišćenje kazne je i moralno pitanje. Zamislimo roditelja koji je rešio da telesnu kaznu primeni samo u slučaju da dete namerno povredi drugo dete, odnosno da se koristi recipročnim kaznama umesto kaznama ispaštanja (naravno, razumno primerenih detetu). Reciprocitet, kao osnovni element racionalnosti i principijelnosti, njegovo je moralno-vrednosno i vaspitno opredeljenje. Može li država ili psiholog da mu to ospori a da ostane na terenu racionalnosti i principijelnosti (osim racionalnosti u relacijama sredstvo-cilj, kakvu imamo u dresuri)? Psiholog u ovom slučaju nije autoritet iznad roditeljskog. Nije ni država. Ni Ujedinjene Nacije.

Kada uzmemo u obzir statistički nivo i stepen generalnosti psiholoških zakonitosti kroz gore pomenute činioce, siguran sam da se mogu izvući sledeći valjani zaključci. Prvo, mora da postoji neki odrastao čovek sa normalnim razvojnim statusom, bez značajnijih mentalnih smetnji i bez problema u ponašanju koji jeste dobijao telesnu kaznu kao dete. I ne jedan nego mnogi. Takođe, postoji i odrastao čovek sa istim karakteristikama a da nije nikada telesno kažnjen. Ni takav ne postoji samo jedan. Ko bi mogao da ospori da tako nešto postoji? A zakon se postavlja na nivo apsoluta. Drugo, kada uzmemo u obzir sve gorepomenute činioce/varijable, može se sigurno zaključiti da neko telesno kažnjavanje pod nekim uslovima ima trajnije negativne posledice po dete. Ali se može zaključiti i sledeće: pod izvesnim uslovima neki vid telesne kazne mora da ima ne samo neposredne, nego i trajnije pozitivne posledice.

..

Neophodno je da nešto kažem i o pojmu kazne. Izraz ”telesna kazna” sastoji se iz dva dela. Prva reč, telesna, upućuje na to da se primenjuje na telo, rukom ili nekim predmetom. Telesna kazna nije isto što i fizička kazna. Drugi deo izraza, kazna, ovde je posebno važan. Reč kazna u psihologiji učenja upućuje na neku neprijatnost povezanu sa akcijom ili ponašanjem. Označiću ovakav pojam kazne tehničkim, a možemo ga naći i u učenju životinja i u učenju ljudi. Međutim, moralni pojam kazne nije to isto. I moralna kazna, kao i tehnička, podrazumeva povezanost sa akcijom, ali to nije ni približno dovoljno. Prvo, da bi se govorilo o moralnoj kazni, akcija mora da bude radnja, postupak, a radnja se od obične akcije ili ponašanja razlikuje po tome što ima nekoga ko je za nju nadležan, odnosno odgovoran. Drugo, radnja takođe mora da bude i prestup, a to u vaspitanju deteta znači da se dete na vreme mora upoznati sa tim šta jeste prestup. Treće, moralna kazna podrazumeva nekog subjekta koji je daje, pa neće biti reč o kazni ukoliko moja radnja u susretu sa fizičkim svetom naiđe na neprijatnost. Četvrto, moralna kazna jeste kazna samo ako se daje na prestup i zbog prestupa, a nije kazna ako se daje zbog motiva sa kojim je prestup počinjen, zbog nevaljalstva ili rđavosti prestupnika. Moralna kazna nije osveta, ona nije kazna ni ako se daje iz zlovolje, mržnje, neprijateljstva. I još nešto važno: moralna kazna nije nasilje, to su dva različita pojma, baš kao što pojam smrtne kazne nije isto što i pojam ubistva.

Da li stručnjak brani dete ili svoju doktrinu o vaspitanju? Odnosno, da li svoju doktrinu pretpostavlja zdravom razumu?

Sada se postavlja pitanje: kada govorimo o telesnoj kazni, na šta mislimo? Na tehničku kaznu ili na moralnu? Kad kažemo ”telesno kažnjavanje” da li pritom mislimo na sve ili samo na ono zlostavljajuće? Zar ne bi bilo pošteno da kažemo tačno na šta mislimo? Postavićemo još jedno pitanje. Često čujemo da javno zalaganje protiv zakona o zabrani neki roditelji koriste kao opravdanje da prebijaju dete. To jeste tačno. Ali treba reći da i javno zalaganje za zakon o zabrani takođe može da dovede do štetnih posledica. Uzmimo jedan događaj kao primer. Majka i baka šetale su trotoarom sa dečakom starim nešto više od dve godine. Pored trotoara su parkirani automobili, a na kolovozu se odvija veoma gust saobraćaj. Dečak je dva puta istrčao između automobila na kolovoz i potom je vraćen. Kada je i treći put istrčao – našao se pod točkovima automobila i poginuo.  Pitanje: kažemo da telesna kazna ima negativne posledice po dete. U ovom slučaju možemo biti sa visokom verovatnoćom sigurni da dete ne bi ponovo istrčalo na kolovoz (dokazano je da telesna kazna sa visokom verovatnoćom sprečava neposredno ponavljanje ponašanja za koje se daje) i da bi ostalo živo da je majka posle prvog istrčavanja nekoliko puta, ali ozbiljno i odlučno, pljesnula dete po guzi. To bi proizvelo negativne posledice kako se tvrdi, ali bi mu spaslo život. Ko je onda dovoljno stručan da napravi ukupan račun mogućih posledica korišćenja i nekorišćenja telesne kazne? I ko bi bio odgovoran za pogibiju deteta javno iznoseći navodno naučnim istraživanjima dokazano da telesnu kaznu nikada i nipošto ne treba primenjivati na decu?

Naravno, stručnjak u ovom primeru može da navede puno drugih metoda koje su se mogle primeniti umesto telesne kazne. Ali ova majka za te metode ne zna, a stručnjak je nije snabdeo arsenalom tih metoda. Osim toga, i stručnjak koji u ovom primeru ukazuje na te druge metode ipak priznaje da detetu ne bi bilo ništa da je dvatriput pljesnuto po guzi. Naravno, to je stvar zdravog razuma. Međutim, da li stručnjak brani dete ili svoju doktrinu o vaspitanju? Odnosno, da li svoju doktrinu pretpostavlja zdravom razumu?

Autor je profesor razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Izvor: novipolis.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama