Јутро је, летњи дан, последњи дани школе. Анђа је устала и затекла маму у кухињи потпуно обучену. У дугим рукавима и са наочaрима за сунце.
– Закаснићеш на посао.
– Нећу данас ићи. Нешто ми није добро.
– Скини бар мараму са врата. Сва си се ознојила.
– Нећу. Није то од врућине, тресе ме грозница.
– Онда лези.
– Не могу да лежим. Хоћу да те испратим у школу.
– А ја идем поподне.
Анђа је доручковала и кад је чула познато тапкање на степеницама и испред врата, брзо је отишла у своју собу. И покрила се преко главе. Није вредело. Све је чула.
– Како си?
– Како ћу бити. Ја не могу више.
– Ајд, не причај свашта, него стави кафу.
– Не могу, убићу се или ћу отићи. Све је горе.
– Знам, чула сам. Све се чује одгоре.
– Па кад си чула, што ниси дошла?
– Што да дођем? То су ваша посла. Битно је да Анђа ништа не зна. Деца спавају.
– Одлучила сам. Одлазим.
– Где одлазиш? Јеси ли ти при себи? Видиш да се опет ухватио оне калаштуре, па полудео. Проћи ће га.
– Не могу, срамота ме је и од народа и од овог детета.
– Пусти ти народ и седи кући док не прође. Немаш ти куд да идеш.
– Имам и ја своју плату.
– Изем ти такву плату. Немаш ни за пола месеца. А научила си добро да живиш.
– Пријавићу га, све ће ми платити.
– Е, немој опет сина да ми брукаш као оно пре. Зовеш ти полицију и своју мајку и мене…и само горе правиш. Он се мени тад заклео да више овога неће бити, али, знаш, мушкарци су то. Мора да се иживи. Тако је и његов отац, па шта ми фали.
– Не верујем му више. Ја ништа нисам крива. Имам и ја право на живот. Сви причају за мном. Склањам се и ћутим. Не могу.
– Можеш и мораш. Женско си. Шта ти мислиш? Да је другима боље?! Није, само ћуте. И ти ћути, а сад му паре узми. Сад док је крив… Отпутуј негде са овим дететом, обуци се, дигни главу…
– Какав је то брак?!
– Као и сваки други. Ти бар паре имаш.
– Не треба мени ништа.
– Не треба теби, али треба овом детету. Ти знаш ко је он. Не љути га. Узеће ти све. И дете. Адвокати су солидарни. Мислиш да ће те неко бранити? Па неће. Зато, буди паметна. Мало се претрпи због овог детета. Не сме он више. Ја ћу му опет рећи. Па знаш какав је он. Мало побесни, а душа му је мека као памук.
– Нисам ја ово заслужила.
– Ниси, али знаш ко си била, а ко си сад. Ћути мало, мајку му. Кад видиш да је љут, склони се. Ако је био код ње, ћути. Чекај да прође. Ја само тебе за снају признајем, и он то зна. Зато, не брукај и себе и њега. Пусти.
Анђа је толико мрзела ову бабу. Онолико колико је волела ону другу. А није никад смела то да каже, нити је смела да каже било шта јер није хтела да изда маму. Ова лажљива баба је држала у клопци, а то је Анђа највише мрзела. Кад је њу једном Дуле тако уцењивао, кад јој се ругао и претио јој да не сме ником то рећи, она га је тако уштинула да је запамтио за цео живот. И нека је била кажњена због тога, јер он је одмах све пријавио учитељици. Није јој било жао.
Изашла је из собе тек кад је била сигурна да је баба отишла. Мама је још седела над празном шољицом кафе.
– Мама, кад ја порастем и добијем плату, живећемо само нас две саме.
Мама се само насмешила. Није јој веровала.
– Мама и ја ћу бити адвокат. Купићу кућу само за нас.
Покушала је да је загрли, али мама се само извила и зајечала.
– Немој, Анђо, тако јако. Нешто ме страшно боли врат. Ударила сам се.
Отишла је у школу поносна на себе и своју решеност да од сада буде најбољи ђак и да оствари све што је смислила. Поправиће и математику, иако је све то стварно смара, али Анђа је знала да се за своје циљеве мора борити.
Када се вратила кући, мама и тата су седели испред телевизора. Мама је била превише весела, а тата превише нежан за њен укус. Отишла је у собу одмах. Било јој је мука. На кревету је лежао нови новцијати меда, огроман и шарен, онај кога је желела већ данима. Узела је маказе и одсекла му оба уха. Спустила га је на под, па се вратила и ископала му око. Тада је ушао тата.
– Шта си то радила?
– Не знам на шта мислиш.
– Шта је са медом?
– Није ништа. Случајно је спао са кревета.
Изашао је из собе без речи. А Анђи је одзвањало у глави: каква кукавица…какви лажови…све ћу ја бити сутра, али само за себе…нећу ништа са њима да имам.
Анђа је знала да цени истину. И да часно погине за њу.
Пише: Биљана Васић