Jutro je, letnji dan, poslednji dani škole. Anđa je ustala i zatekla mamu u kuhinji potpuno obučenu. U dugim rukavima i sa naočarima za sunce.
– Zakasnićeš na posao.
– Neću danas ići. Nešto mi nije dobro.
– Skini bar maramu sa vrata. Sva si se oznojila.
– Neću. Nije to od vrućine, trese me groznica.
– Onda lezi.
– Ne mogu da ležim. Hoću da te ispratim u školu.
– A ja idem popodne.
Anđa je doručkovala i kad je čula poznato tapkanje na stepenicama i ispred vrata, brzo je otišla u svoju sobu. I pokrila se preko glave. Nije vredelo. Sve je čula.
– Kako si?
– Kako ću biti. Ja ne mogu više.
– Ajd, ne pričaj svašta, nego stavi kafu.
– Ne mogu, ubiću se ili ću otići. Sve je gore.
– Znam, čula sam. Sve se čuje odgore.
– Pa kad si čula, što nisi došla?
– Što da dođem? To su vaša posla. Bitno je da Anđa ništa ne zna. Deca spavaju.
– Odlučila sam. Odlazim.
– Gde odlaziš? Jesi li ti pri sebi? Vidiš da se opet uhvatio one kalašture, pa poludeo. Proći će ga.
– Ne mogu, sramota me je i od naroda i od ovog deteta.
– Pusti ti narod i sedi kući dok ne prođe. Nemaš ti kud da ideš.
– Imam i ja svoju platu.
– Izem ti takvu platu. Nemaš ni za pola meseca. A naučila si dobro da živiš.
– Prijaviću ga, sve će mi platiti.
– E, nemoj opet sina da mi brukaš kao ono pre. Zoveš ti policiju i svoju majku i mene…i samo gore praviš. On se meni tad zakleo da više ovoga neće biti, ali, znaš, muškarci su to. Mora da se iživi. Tako je i njegov otac, pa šta mi fali.
– Ne verujem mu više. Ja ništa nisam kriva. Imam i ja pravo na život. Svi pričaju za mnom. Sklanjam se i ćutim. Ne mogu.
– Možeš i moraš. Žensko si. Šta ti misliš? Da je drugima bolje?! Nije, samo ćute. I ti ćuti, a sad mu pare uzmi. Sad dok je kriv… Otputuj negde sa ovim detetom, obuci se, digni glavu…
– Kakav je to brak?!
– Kao i svaki drugi. Ti bar pare imaš.
– Ne treba meni ništa.
– Ne treba tebi, ali treba ovom detetu. Ti znaš ko je on. Ne ljuti ga. Uzeće ti sve. I dete. Advokati su solidarni. Misliš da će te neko braniti? Pa neće. Zato, budi pametna. Malo se pretrpi zbog ovog deteta. Ne sme on više. Ja ću mu opet reći. Pa znaš kakav je on. Malo pobesni, a duša mu je meka kao pamuk.
– Nisam ja ovo zaslužila.
– Nisi, ali znaš ko si bila, a ko si sad. Ćuti malo, majku mu. Kad vidiš da je ljut, skloni se. Ako je bio kod nje, ćuti. Čekaj da prođe. Ja samo tebe za snaju priznajem, i on to zna. Zato, ne brukaj i sebe i njega. Pusti.
Anđa je toliko mrzela ovu babu. Onoliko koliko je volela onu drugu. A nije nikad smela to da kaže, niti je smela da kaže bilo šta jer nije htela da izda mamu. Ova lažljiva baba je držala u klopci, a to je Anđa najviše mrzela. Kad je nju jednom Dule tako ucenjivao, kad joj se rugao i pretio joj da ne sme nikom to reći, ona ga je tako uštinula da je zapamtio za ceo život. I neka je bila kažnjena zbog toga, jer on je odmah sve prijavio učiteljici. Nije joj bilo žao.
Izašla je iz sobe tek kad je bila sigurna da je baba otišla. Mama je još sedela nad praznom šoljicom kafe.
– Mama, kad ja porastem i dobijem platu, živećemo samo nas dve same.
Mama se samo nasmešila. Nije joj verovala.
– Mama i ja ću biti advokat. Kupiću kuću samo za nas.
Pokušala je da je zagrli, ali mama se samo izvila i zaječala.
– Nemoj, Anđo, tako jako. Nešto me strašno boli vrat. Udarila sam se.
Otišla je u školu ponosna na sebe i svoju rešenost da od sada bude najbolji đak i da ostvari sve što je smislila. Popraviće i matematiku, iako je sve to stvarno smara, ali Anđa je znala da se za svoje ciljeve mora boriti.
Kada se vratila kući, mama i tata su sedeli ispred televizora. Mama je bila previše vesela, a tata previše nežan za njen ukus. Otišla je u sobu odmah. Bilo joj je muka. Na krevetu je ležao novi novcijati meda, ogroman i šaren, onaj koga je želela već danima. Uzela je makaze i odsekla mu oba uha. Spustila ga je na pod, pa se vratila i iskopala mu oko. Tada je ušao tata.
– Šta si to radila?
– Ne znam na šta misliš.
– Šta je sa medom?
– Nije ništa. Slučajno je spao sa kreveta.
Izašao je iz sobe bez reči. A Anđi je odzvanjalo u glavi: kakva kukavica…kakvi lažovi…sve ću ja biti sutra, ali samo za sebe…neću ništa sa njima da imam.
Anđa je znala da ceni istinu. I da časno pogine za nju.
Piše: Biljana Vasić