Током детињства се формирају темељи наше личности

децембар 1, 2016

Када си ме рађала, борила сам се за живот, јер ми се, по твојој причи, обмотала пупчана врпца око врата, па су лекари морали да користе вакуум, да би у једном моменту рекли „Остави дете, спасавајмо жену!”. Ти си на те речи одлучила још више да се бориш, јер си хтела баш мене. Кажу да та потешкоћа, када се детету обмота врпца око главе, после некако и одреди то дете, човека у одређеном смислу…
Rear view of senior woman and adult daughter strolling in park
Обожавала си ме и све у вези са мном. Мислила си да сам најлепше дете икада рођено. Много година касније ти је твоја мама рекла, да ни М. ни ја нисмо најлепши, но то није смело да ти се каже. Облачила си ме по Бурди, куповала ми ствари у иностранству, играла се са мном и веома водила рачуна да се добро и важно осећам и када је након моје друге године дошао М. то је утицало да дуго верујем да сам посебна, у сваком смислу.
Када сам напунила пет година, проценила си да је право време за учење енглеског језика и ту си нам врло пажљиво изабрала наставницу, која је учинила све да ја тај језик и заволим. Подржавала си моју жељу за спортским активностима, гимнастика, атлетика, скијање. Рано си ме учланила у библиотеку, мало си ми сугерисала које би књиге требало да узимам на читање, мало мање си ме пуштала да сама то радим, јер сам више волела „лаку литературу”, као и моја ћерка.
Школске обавезе су биле делимично моје, делимично заједничке, када би осетила да почињем да забушавам. Тада би ме учила да разликујем важно од неважног, подвлачећи флуоресцентним фломастерима оно што баш треба да знам.
Онда иде мало осетљивији период, када смо две године живели одвојено од тебе, долазила си викендом и тада си ми била веома мало драга, јер си глумила контролора, данас знам, веома оправдано. Око седмог разреда креће баш буран период, који смо сви тешко подносили. И тада си ме храбрила да то могу да изгурам. Гимназија је само привидно, првих годину и по, деловала као добар избор, где сам се пронашла и смирила. У том периоду сам осећала неку необјашњиву одбојност према теби, сметало ми је све у вези са тобом. Не знам да ли очекивано или не, тек и ту крећу турбуленције, много интензивније него у основној сколи. У том периоду смо чак мислили да ћемо се заувек растати…ипак су, хвала свемиру, вишој сили, богу постојали другачији, бољи планови за нас. Добила сам другу шансу, не знајући колико сам вас све повредила, јер сте ми све по аутоматизму опростили.
На факултету почињем искрено да те волим, разумем и много више ценим све сто си радила за мене. И стварно разумем зашто си била онолико захтевна, то ме је тргло и водило у добром правцу. Јеси ме мало гњавила да се не опустам, јеси инсистирала да ако хоцу да одузим студије, онда треба и да радим. Изгурале смо и то. Захваљујуци твојој безграницној љубави и вери у мене, онда када ја нисам имала апсолутно никакву позитивну слику о себи и када ми је самопостовање било до цланака и ономе ста зелим, полако сам се проналазила. Ти си ме храбрила, подстицала, мотивисала, па је даље сколовање добро просло.
Када сам и сама постала мама, цини ми се да сам јос висе ценила ста си све радила за мене, боље разумела. Фале ми реци да се изразим колико си ми се насла, помагала, била напросто ту. Са родјењем другогог детета наса веза је била дубља и зрелија, а свет око мене је сведок да нисам увек лака за сарадњу…
Ово је све укратко написано, иако мозда не делује тако, јер у ствари имам потребу да ти се захвалим…
Хвала сто си бас мене зелела и тако се грцевито за мене борила, хвала сто си ме разумела, висе слусала, мање прицала, хвала сто си цутала када је то требало. Хвала сто си ме науцила колико је вазно да се грлимо и да је у реду да тај загрљај дуго траје. Данас и ја умем да грлим. Хвала ти за сваку крпицу коју си ми купила, цак и када није била по мојој мери. Хвала ти за сваку непроспавану ноц, ноцно устајање и покривање. Хвала ти за сваки руцак, који ми и данас кувас да ми олаксас, па носим те тегле и посуде по превозу. Ево, висе ти не замерам ако нису упаковане у најфинију кесу, бас сам напредовала, зар не? Хвала сто и сада хоцес да цувас насу децу, мада знам да ти надјем замерке, но ево, везбам да их прогутам , да имам бољу улогу од улоге ловца на греске.
Хвала сто ти је стало да моја половина и ја излазимо, будемо сами, негујемо нас однос, па ти бас тада спонтано изразис зељу да деца спавају код вас. Хвала сто нам купујес карте за позористе, јер ти имас висе времена да се провозас до града, да се ја не муцим.
Мама, ово је вец преобимно, а ти волис овде и сада, кратке и јасне изразе. Вец сам дубоко засла у термин преопсирно и цини ми се да бих јос бескрајно могла да писем. Готово сам сигурна да це бити предуго за цитање било коме, укљуцујуци и тебе, но ипак сам написала.
Надам се да цу упола бити добра мама, као сто си ти мени, иако говорис да је твоја мама била боља од моје. Ето, а у тинејдзерским годинама сам се заклињала да цу бити сигурно бољи родитељ и од тебе и од тате…
Драга моја мама, задовољство је моје сто се познајемо…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама