У последњој клупи првог разреда гимназије седи једна девојчица са 15 предмета у распореду. Кад стигне кући биће већ 16 сати, а наредних три сата провешће учећи за сутрашњи тест и завршавајући пројекат из географије. Онда ће отићи на тренинг јер у њеној школи нема фискултурне сале у којој могу да вежбају три пута недељно, па то мора да ради после школе. Спава око шест или седам сати. Сутра поново.
Ово није изузетак. Ово је реалност хиљада деце у Србији.
Проблем који сви видимо, а нико ништа не мења
Српски образовни систем носи тежину сопствене инерције. Деценијама суштински непромењени програми, крут наставни план и отпор према било каквим реформама створили су ситуацију у којој наша деца плаћају цену. И та цена је врло конкретна.
Ново истраживање показује да сваки пети млади човек у Србији, од осам до 19 година, испуњава критеријуме за најмање један психолошки поремећај. Забрињавајуће је и да је 4,5 одсто адолесцената покушало самоубиство током свог живота.
Када прочитате ове бројке, помислите на ту девојчицу из последње клупе. Она може бити било ко. Ваша ћерка. Ваш син. Другар из клупе вашег детета.
Шта је пошло наопако?
Програми су неадекватни реалности
Основношколци уче о структури ока на нивоу који задире у озбиљно познавање офталмологије, детаљно проучавају врсте минералних стена, али често не разумеју суштину онога што су научили. Учење је постало меморизација без разумевања, такмичење са уџбеником уместо са разумевањем света око себе.
У гимназијама, ситуација постаје сурова. Природно-математички смер захтева од ученика да, поред природних наука, владају матерњим језиком, латинским и да паралелно уче два страна језика. На друштвеном смеру детаљно се проучавају математика и физика, иако би ти ученици требало да се фокусирају на друштвене науке које су одабрали као свој правац.
Систем не цени компетенције
Политички утицај у образовању доводи до ситуације где су руководећа места и кадрови често предмет расподеле, уместо да буду усмерени према стручности и способностима наставника. Резултат? Деца уче од људи који можда нису компетентни да буду наставници.
Проблем са мањком стручног кадра присутан је годинама, а школа је, са својим изазовима којих не мањка, постала непожељно место за рад. У таквој клими, тешко је очекивати да ће квалитет кадра моћи да се макар сачува, а камо ли да се поправи.
15 предмета, једно детињство
Гимназијалци у Србији имају просечно 15 предмета годишње. Сваки предмет захтева припрему, учење, разумевање. Сваки наставник задаје домаће задатке као да је његов предмет једини. Математика не зна да истовремено постоји и физика, хемија, биологија, српски, историја, географија…
А деца? Она имају 24 сата у дану. Од тога осам би требало да спавају (што често не чине), осам проводе у школи, а преосталих осам? То је за јело, дружење, одмор, хобије, одрастање.
Или, у пракси, за још учења.
Шта се дешава у њиховим главама
Када дете свакодневно живи у режиму константне евалуације, када сваки сат може бити „час за одговарање“, када викенди служе за учење, а не за одмор, њихов мозак реагује на начин на који није дизајниран да функционише.
Хронични стрес код адолесцената није исти као код одраслих. Њихов мозак је још у развоју, а кортизол – хормон стреса – омета тај развој. Међу најчешћим психолошким проблемима код ученика су симптоми анксиозности као што су трема, притисак, стрес и тескоба, као и депресивности укључујући ниско самопоштовање, лошу слику о себи, потиштеност и склоност ка самоповређивању.
Самоповређивање – сечење, гребање, ударање – постаје механизам за суочавање са преоптерећеношћу. Не зато што деца желе да себи нанесу бол, већ зато што је тај физички бол лакше контролисан и разумљив од несносног емоционалног притиска који осећају свакодневно.
Шта можемо да урадимо? За наставнике
Драге колеге,
Свесни смо да и ви радите у систему који вас не подржава довољно. Знамо да имате превише ученика у одељењима, премало времена за припрему, плату која ни изблиза није довољна компензација за тај огроман посао. Али ви сте они који виде ту девојчицу с почетка приче, сваког дана.
Квалитет пре квантитета
Уместо давања 20 задатака, размислите о пет квалитетних. Уместо захтевања памћења, инсистирајте на разумевању. Један добро схваћен концепт вреди више од десет научених напамет и заборављених након контролног.
Координација са колегама
Разговарајте са другим предметним наставницима у вашем одељењу. Немојте планирати три контролна у истој недељи. То није реално ни за вас ни за ученике.
Будите свесни сигнала
Кад ученик не уради задатак, не мора бити лењост. Можда је ноћ пре имао три теста. Кад ученик стално касни или је неспреман, питајте га у приватном разговору шта се дешава. Понекад је довољно да неко примети.
Учите их учењу, не само градиву
Највећи дар који можете дати ученику није знање садржаја већ вештина како да учи, како да организује време, како да препозна шта је важно.
Шта можемо да урадимо? За родитеље
Драги родитељи,
Разумемо страх. Желите најбоље за ваше дете. Бојите се да ће, ако не буде најбољи, остати иза. Али шта ако у тој трци ка успеху изгубимо дете?
Одличан успех није увек најбољи
Петице су дивне, али нису вредније од менталног здравља вашег детета. Ако ваше дете има одлично знање из физике и математике, али се провлачи на немачком и историји, то није лош знак. Он учи оно што га занима.
Питајте како се осећа, не само какву оцену има
„Како си?“ је важније питање од „Коју оцену си добио?“. Разговарајте са дететом о стресу, о притиску, о томе како доживљава школу. Слушајте без решавања – понекад им је потребно само да знају да неко разуме.
Будите савезник, не додатни притисак
Уместо „Мораш да учиш“, покушајте са „Како могу да ти помогнем?“. Уместо „Зашто ниси учио?“, покушајте са „Видим да си уморан, хајде да направимо план заједно.“
Заштитите њихово време
Викенд није два додатна дана за учење. То је време за опоравак, породицу, пријатеље, хобије. Дете које се одмори учи боље од оног које је константно исцрпљено.
Потражите стручну помоћ без срама
Ако приметите трајне промене у понашању, расположењу, апетиту или сну, ако ваше дете говори о безнадежности или се повлачи – потражите помоћ психолога или психијатра. То није знак слабости, већ знак одговорности.
Системска решења: Шта мора да се промени
Нису одговорни само појединци. Проблем је системски и захтева системске одговоре.
1. Реформа наставних планова и програма
Програми морају бити редуковани. Један петнаестогодишњак не може квалитетно да савлада 15 предмета. Потребна је фокусираност: ученици на природном смеру не требају три страна језика, а друштвењацима не треба четири године математике.
2. Укидање непотребних садржаја
Основношколци не треба да уче облике бактерија већ да разумеју основе биологије. Средње школе не треба да буду енциклопедијски курсеви већ места где се учи како мислити, анализирати и примењивати.
3. Едукација наставника о менталном здрављу
Сваки наставник мора бити обучен да препозна знаке менталних проблема код ученика. То није само посао школског психолога – ви сте ти који проводите највише времена са децом.
4. Обавезни школски психолози и педагози
Свака школа мора имати приступачног, сталног школског психолога или педагога. Не за „проблематичне ученике“, већ за сву децу која пролазе кроз овај изузетно тежак период живота.
5. Запошљавање према компетенцијама
Политички утицаји морају бити уклоњени из образовног система. Наставници и директори школа морају бити запошљавани искључиво на основу стручности и способности, не политичке припадности.
На крају: Видите ли их?
Видите ли децу док проучавају облике бактерија у поноћ?
Видите ли их док покушавају да разумеју латинске падеже, а немају времена да разумеју себе?
Видите ли их док постављају аларме за пет ујутру јер им осам сати није довољно за цве што треба постићи?
Они су ту. Уморни, преоптерећени, исцрпљени, али још увек се боре. Није проблем у њима. Проблем је у томе што од деце тражимо да живе као мали одрасли, док су заправо адолесценти који заслужују да одрастају, греше, играју се, досађују се, сањаре.
Образовање је важно. Али важније од сваког градива, важније од сваке оцене, важније од сваког програма је једно здраво, живо, младо људско биће.
Можда је време да престанемо да их учимо како да преживе систем.
Можда је време да променимо систем тако да они могу да живе.