U poslednjoj klupi prvog razreda gimnazije sedi jedna devojčica sa 15 predmeta u rasporedu. Kad stigne kući biće već 16 sati, a narednih tri sata provešće učeći za sutrašnji test i završavajući projekat iz geografije. Onda će otići na trening jer u njenoj školi nema fiskulturne sale u kojoj mogu da vežbaju tri puta nedeljno, pa to mora da radi posle škole. Spava oko šest ili sedam sati. Sutra ponovo.
Ovo nije izuzetak. Ovo je realnost hiljada dece u Srbiji.
Problem koji svi vidimo, a niko ništa ne menja
Srpski obrazovni sistem nosi težinu sopstvene inercije. Decenijama suštinski nepromenjeni programi, krut nastavni plan i otpor prema bilo kakvim reformama stvorili su situaciju u kojoj naša deca plaćaju cenu. I ta cena je vrlo konkretna.
Novo istraživanje pokazuje da svaki peti mladi čovek u Srbiji, od osam do 19 godina, ispunjava kriterijume za najmanje jedan psihološki poremećaj. Zabrinjavajuće je i da je 4,5 odsto adolescenata pokušalo samoubistvo tokom svog života.
Kada pročitate ove brojke, pomislite na tu devojčicu iz poslednje klupe. Ona može biti bilo ko. Vaša ćerka. Vaš sin. Drugar iz klupe vašeg deteta.
Šta je pošlo naopako?
Programi su neadekvatni realnosti
Osnovnoškolci uče o strukturi oka na nivou koji zadire u ozbiljno poznavanje oftalmologije, detaljno proučavaju vrste mineralnih stena, ali često ne razumeju suštinu onoga što su naučili. Učenje je postalo memorizacija bez razumevanja, takmičenje sa udžbenikom umesto sa razumevanjem sveta oko sebe.
U gimnazijama, situacija postaje surova. Prirodno-matematički smer zahteva od učenika da, pored prirodnih nauka, vladaju maternjim jezikom, latinskim i da paralelno uče dva strana jezika. Na društvenom smeru detaljno se proučavaju matematika i fizika, iako bi ti učenici trebalo da se fokusiraju na društvene nauke koje su odabrali kao svoj pravac.
Sistem ne ceni kompetencije
Politički uticaj u obrazovanju dovodi do situacije gde su rukovodeća mesta i kadrovi često predmet raspodele, umesto da budu usmereni prema stručnosti i sposobnostima nastavnika. Rezultat? Deca uče od ljudi koji možda nisu kompetentni da budu nastavnici.
Problem sa manjkom stručnog kadra prisutan je godinama, a škola je, sa svojim izazovima kojih ne manjka, postala nepoželjno mesto za rad. U takvoj klimi, teško je očekivati da će kvalitet kadra moći da se makar sačuva, a kamo li da se popravi.
15 predmeta, jedno detinjstvo
Gimnazijalci u Srbiji imaju prosečno 15 predmeta godišnje. Svaki predmet zahteva pripremu, učenje, razumevanje. Svaki nastavnik zadaje domaće zadatke kao da je njegov predmet jedini. Matematika ne zna da istovremeno postoji i fizika, hemija, biologija, srpski, istorija, geografija…
A deca? Ona imaju 24 sata u danu. Od toga osam bi trebalo da spavaju (što često ne čine), osam provode u školi, a preostalih osam? To je za jelo, druženje, odmor, hobije, odrastanje.
Ili, u praksi, za još učenja.
Šta se dešava u njihovim glavama
Kada dete svakodnevno živi u režimu konstantne evaluacije, kada svaki sat može biti „čas za odgovaranje“, kada vikendi služe za učenje, a ne za odmor, njihov mozak reaguje na način na koji nije dizajniran da funkcioniše.
Hronični stres kod adolescenata nije isti kao kod odraslih. Njihov mozak je još u razvoju, a kortizol – hormon stresa – ometa taj razvoj. Među najčešćim psihološkim problemima kod učenika su simptomi anksioznosti kao što su trema, pritisak, stres i teskoba, kao i depresivnosti uključujući nisko samopoštovanje, lošu sliku o sebi, potištenost i sklonost ka samopovređivanju.
Samopovređivanje – sečenje, grebanje, udaranje – postaje mehanizam za suočavanje sa preopterećenošću. Ne zato što deca žele da sebi nanesu bol, već zato što je taj fizički bol lakše kontrolisan i razumljiv od nesnosnog emocionalnog pritiska koji osećaju svakodnevno.
Šta možemo da uradimo? Za nastavnike
Drage kolege,
Svesni smo da i vi radite u sistemu koji vas ne podržava dovoljno. Znamo da imate previše učenika u odeljenjima, premalo vremena za pripremu, platu koja ni izbliza nije dovoljna kompenzacija za taj ogroman posao. Ali vi ste oni koji vide tu devojčicu s početka priče, svakog dana.
Kvalitet pre kvantiteta
Umesto davanja 20 zadataka, razmislite o pet kvalitetnih. Umesto zahtevanja pamćenja, insistirajte na razumevanju. Jedan dobro shvaćen koncept vredi više od deset naučenih napamet i zaboravljenih nakon kontrolnog.
Koordinacija sa kolegama
Razgovarajte sa drugim predmetnim nastavnicima u vašem odeljenju. Nemojte planirati tri kontrolna u istoj nedelji. To nije realno ni za vas ni za učenike.
Budite svesni signala
Kad učenik ne uradi zadatak, ne mora biti lenjost. Možda je noć pre imao tri testa. Kad učenik stalno kasni ili je nespreman, pitajte ga u privatnom razgovoru šta se dešava. Ponekad je dovoljno da neko primeti.
Učite ih učenju, ne samo gradivu
Najveći dar koji možete dati učeniku nije znanje sadržaja već veština kako da uči, kako da organizuje vreme, kako da prepozna šta je važno.
Šta možemo da uradimo? Za roditelje
Dragi roditelji,
Razumemo strah. Želite najbolje za vaše dete. Bojite se da će, ako ne bude najbolji, ostati iza. Ali šta ako u toj trci ka uspehu izgubimo dete?
Odličan uspeh nije uvek najbolji
Petice su divne, ali nisu vrednije od mentalnog zdravlja vašeg deteta. Ako vaše dete ima odlično znanje iz fizike i matematike, ali se provlači na nemačkom i istoriji, to nije loš znak. On uči ono što ga zanima.
Pitajte kako se oseća, ne samo kakvu ocenu ima
„Kako si?“ je važnije pitanje od „Koju ocenu si dobio?“. Razgovarajte sa detetom o stresu, o pritisku, o tome kako doživljava školu. Slušajte bez rešavanja – ponekad im je potrebno samo da znaju da neko razume.
Budite saveznik, ne dodatni pritisak
Umesto „Moraš da učiš“, pokušajte sa „Kako mogu da ti pomognem?“. Umesto „Zašto nisi učio?“, pokušajte sa „Vidim da si umoran, hajde da napravimo plan zajedno.“
Zaštitite njihovo vreme
Vikend nije dva dodatna dana za učenje. To je vreme za oporavak, porodicu, prijatelje, hobije. Dete koje se odmori uči bolje od onog koje je konstantno iscrpljeno.
Potražite stručnu pomoć bez srama
Ako primetite trajne promene u ponašanju, raspoloženju, apetitu ili snu, ako vaše dete govori o beznadežnosti ili se povlači – potražite pomoć psihologa ili psihijatra. To nije znak slabosti, već znak odgovornosti.
Sistemska rešenja: Šta mora da se promeni
Nisu odgovorni samo pojedinci. Problem je sistemski i zahteva sistemske odgovore.
1. Reforma nastavnih planova i programa
Programi moraju biti redukovani. Jedan petnaestogodišnjak ne može kvalitetno da savlada 15 predmeta. Potrebna je fokusiranost: učenici na prirodnom smeru ne trebaju tri strana jezika, a društvenjacima ne treba četiri godine matematike.
2. Ukidanje nepotrebnih sadržaja
Osnovnoškolci ne treba da uče oblike bakterija već da razumeju osnove biologije. Srednje škole ne treba da budu enciklopedijski kursevi već mesta gde se uči kako misliti, analizirati i primenjivati.
3. Edukacija nastavnika o mentalnom zdravlju
Svaki nastavnik mora biti obučen da prepozna znake mentalnih problema kod učenika. To nije samo posao školskog psihologa – vi ste ti koji provodite najviše vremena sa decom.
4. Obavezni školski psiholozi i pedagozi
Svaka škola mora imati pristupačnog, stalnog školskog psihologa ili pedagoga. Ne za „problematične učenike“, već za svu decu koja prolaze kroz ovaj izuzetno težak period života.
5. Zapošljavanje prema kompetencijama
Politički uticaji moraju biti uklonjeni iz obrazovnog sistema. Nastavnici i direktori škola moraju biti zapošljavani isključivo na osnovu stručnosti i sposobnosti, ne političke pripadnosti.
Na kraju: Vidite li ih?
Vidite li decu dok proučavaju oblike bakterija u ponoć?
Vidite li ih dok pokušavaju da razumeju latinske padeže, a nemaju vremena da razumeju sebe?
Vidite li ih dok postavljaju alarme za pet ujutru jer im osam sati nije dovoljno za cve što treba postići?
Oni su tu. Umorni, preopterećeni, iscrpljeni, ali još uvek se bore. Nije problem u njima. Problem je u tome što od dece tražimo da žive kao mali odrasli, dok su zapravo adolescenti koji zaslužuju da odrastaju, greše, igraju se, dosađuju se, sanjare.
Obrazovanje je važno. Ali važnije od svakog gradiva, važnije od svake ocene, važnije od svakog programa je jedno zdravo, živo, mlado ljudsko biće.
Možda je vreme da prestanemo da ih učimo kako da prežive sistem.
Možda je vreme da promenimo sistem tako da oni mogu da žive.