Благо учитељима, они имају три месеца одмора! Ову реченицу неупућени свет обожава да понавља кад год се помињу просветари и њихове мини-плате. Ту реченицу они неуки и учитељомрсци толико често и уверљиво понављају да нека наивна деца и наседну на те приче па се залете и упишу учитељски факултет, уче пет година и затим се углавном нађу на бироу јер посла нема, а ако имају дебеле везе па се докопају посла, онда на крају школске године схвате да су били преварени и да немају тих митских три месеца одмора.
Одмор ученика
Ученици са последњим даном наставе окаче своје мозгове на клин, препусте се ленчарењу и уживању у „заслуженом“ одмору од књиге. До септембра забораве и оно што су знали па лепо с новом школском годином крену од почетка. Неки надобудни чак и нешто раде преко љета – читају лектиру за идући разред, вежбају ничим изазвани математичке задатке, листају старе уџбенике уколико нису морали да их врате. Али такви су ређи од повишице плате за просветне раднике. Већина углавном спава дању и излази ноћу, тако да се просечни тинејџер лако препозна усред лета по сњежно белој пути која сунца цело лето видела није. На месечини се не може ухватити боја. Дерматолошки свесна популација. Знају да је сунце штетно па преспавају сунчани део дана. Излазе из брлога само ноћу. Подврста сове. Они који успеју отворити очи у неко разумно време, пребаце се из кревета на столицу испред рачунара. И тамо непомично проведу дан. Тек пред спавање покупе тањире, чаше и остатке хране око рачунара, али само зато да би откопали закопаног миша. Фејсбукирају, твитују, играју се којекакве игрице и углавном одмарају мозак исцрпљен од булимијског учења током школске године.
Одмор родитеља
Муке за родитеље почну са задњим даном наставе. Уместо да се реше наследника на барем пола дана дневно, овај им остаје по цео дан код куће. Кад су клинци у школи, родитељи су више – мање сигурни јер знају да им је клинац на топлом, сувом и да неко о њему брине. Имају бесплатне, законом осигуране бејбиситере – учитеље. А на распусту? Родитељи раде. Клинац је код куће. Сам. У најбољем случају спава преко дана. Бака сервис је боља солуција, иако је научно доказано да баке кваре децу. О дедовима да не говоримо. Често јуниор већ други дан распуста почне мјаукати реченицу коју ће понављати следећа три месеца: „Досадно ми је!“. Јер, ма колико чекали тај фамозни распуст, непобитна је чињеница да деца не знају шта би са својим слободним временом кад га се напокон дочепају. Тако родитељи, са распустом незбринуте деце, висе на телефонима и свако мало с посла проверавају је ли јуниор устао, је ли јео, шта је јео, шта је обукао, зашто је баш то обукао, шта ради, је ли пишкио, је ли какио, није ли можда гладан, жедан, је ли му досадно…
Неки родитељи имају срећу па имају баке и деке на селу, а они још срећнији негде неку некретнину на мору, па тамо увале своја злата. Натоваре им ковчеге књигама (мош’ мислит како ће читати), ајподима, таблетима, смартфонима и осталим модерним играчкама, ставе нешто гардеробе и сместе дете да се досађује на сигурном. Е, и зато мрзе учитеље, који, ето, „имају три месеца одмора“! Не могу на миру да раде и не знају шта би с децом.
Одмор учитеља
Са задњим даном наставне године, кад распусте своје ученике, учитељима не почиње распуст. Они тада бирократском трансформацијом постану од веселих и ведрих учитеља мрзовољни писари који крећу у гладијаторске борбе с дневником, техником, интернетом који пада и сличним модерним и немодерним чудима. Ученике замене таблицама, статистикама, папирима, обрасцима, и сл. Треба испунити милион којекаквих таблица за које још није утврђено чему служе и ко их чита. Треба ускладити именик, матичну књигу и сведочанства. Треба ажурирати описне оцене, али све такве оцене речима треба украсити цветићима и чипкицом, не сме писати ништа негативно о ученику. Према том упутству несташни постају „разиграни“, неписање домаћег задатка се зове „нередовно извршавање обавеза“, итд, итд.
Учитељ треба да преброји одржане часове и све мора одговарати прописима. Треба исписати сведочанства и похвалнице. У склопу три месеца распуста треба уредити учионице и ормаре. Побацати хрпе плаката и папира скупљаних током наставне године. Треба одседети на још неколико седница и састанака. Треба грејати столицу на стручним скуповима. Углавном, учитељу годишњи одмор почне средином јула и заврши средином августа, свих 30 дана годишњег мора да одради у једном комаду и то не кад он жели него кад му школа то дозволи. Учитељи не могу ићи на море у предсезони или постсезони, кад је јефтиније. Током школске године слободних дана нема. То су та фамозна „три месеца одмора“. За већину људи учитељ не ради ако није с децом. Е па, није баш тако лако. Да јесте, онда би сви били учитељи и имали три месеца одмора.
Извор: varazdinski.hr