Деца су окупана, мој осмогодишњи син брише се својим омиљеним белим пешкириће, облачи пиџамицу и ушушкава се у кревет. Седам на кауч да украдем неколико минута за себе пре него што кренем у ноћни провод са мојим другарицама: машином за суђе, вешмашином, сушилицом и пеглом.
Листајући друштвене мреже наилазим на текст „Колективна казна и зашто она продубљује проблем“. Читам први пасус о томе колико је тешко новим наставницима да одрже дисциплину на часу и сећам се мог почетка рада у школи.
– Па? Како ти се чини рад у школи? – питао је супруг када сам се после првог радног дана у школи вратила кући.
– Океј је ваљда… Осмаци су стандардно мало слободнији, петаци су мали и уплашени, њима су сви наставници нови, тако да ћу с њима лепо и лако, а шестаци и седмаци су измешани. У једном одељењу, ученици су се једва утишали да проговорим, а у седмом три, владао је тотални хаос…. Оно је као џунгла било… Знаш оно у филмовима кад приказују како изгледа Бронкс, па кад гађају наставнике папирима, цртају графите на часу, лакирају нокте итд. Е то! То је шести један и седми три. Океј, нису баш гађали папирима и цртали графите на часу, али како је протекао први час, током школске године свашта је за очекивати. Вероватно је због њих колега из физичког кренуо са мном на представљање, он им је разредни, па као да их смири, али не вреди… Не знам како ћу с њима, али ајде, једно од десет одељења, преживећу некако надам се….
То преживљавање у шестом један и седмом три трајало је до половине октобра.
Покушавала сам две недеље да учимо онако како методика наставе налаже, поступно, забавно, кроз игру – то са њима није успело.
Покушала сам да избацим игре и да дајем више радних листића – ни то није успело.
Покушала сам да вичем, да уведем казне и минусе, да прозивам на таблу… Погађате? Наравно да није успело.
У свим одељењима могла сам да уживам на часу, али са децом из шестог један и седмог три настава је изгледала као циркус у ком сам ја мајмун, а они посматрачи.
Онда ми је синуло решење: ускоро креће Адвент у Немачкој и направићу такмичење у лепом понашању. Нека буду добри током Адвента, да би им за Божић, тј. пред зимски распуст, „Деда Мраз“ дао специјалан поклон.
Након сваког часа ученици у одељењу добијали су по један поен за пет категорија: понашање према другим ученицима у одељењу (нема приче на часу, ометања и вређања других ученика), пажљиво слушање упутстава, активно учествовање у настави (смислено одговарање на питања), рађење задатих вежби, остављање учионице у беспрекорном стању.
Одвојила сам на крају сваког часа два минута времена да ученици сами процене свој успех и да заједнички одреде колико поена су заслужили, а резултат је записан на малу звездицу, која је била залепљена на табели поред табле. Сви су могли да прате своје постигнуће, али и постигнуће других.
Одељење које скупи највише поена требало је да освоји три награде: журку на последњем часу, дозволу да одложе један контролни у другом полугодишту и по један додатни плусић у наредном полугодишту за све ученике у одељењу. У том случају било би им потребно четири уместо пет плусића за домаћи да би добили петицу у дневнику.
Наредна два месеца била су прелепа.
Деца су се на часовима забављала (или су се барем лепо правили да се забављају), ја сам уживала у свом послу, оцене су им се поправиле и крајњи резултат био је за све у школи неочекиван. Победници су били управо ученици шестог један.
Ова лепа атмосфера на моју срећу задржала се у учионици до краја мог радног стажа у тој школи, тако да смо школску годину завршили снимањем једног кратког филма на немачком, који смо послали издавачу. Филм им се толико допао да су га промовисали на друштвеним мрежама, а деца су од њих добила поклон пакете.
Посебно сам поносна на то што је једна од главних глумица из нашег школског филма, тадашња петакиња, данас глуми професионално у позоришним представама (за сада само на спрском језику).
Када сам годину дана касније одлазила из школе на трудничко боловање, једна од ученица из седмог три попела се у зборницу и почела је панично да ме дозива:
– Наставнице, брзо, морате хитно да сиђете у учионицу.
– Зашто, Анастасија? Шта је било?
– Томислав је успео да отвори браву и сад је у учионици, ишарао је таблу, одврнуо је столице… – набрајала је она док смо силазиле низ степенице, а мени је стајао мрак пред очима. Зар после свега овако морам да одем?
– Изненађење! – повикала су деца када сам ушла у учионицу.
Сви из одељења стајали су пред таблом, са цвећем и поклоном у рукама. Купили су оделце и мали бели пешкирић за бебу, који мој син и данас користи.
Табла је била ишарана, али не од стране Томислава, него од стране свих њих који су желели да напишу неку лепу поруку и пожеле ми срећу на даљем путу.
Мислим да не морам да кажем какав је осећај то био.
Да после свега ипак могу ТАКО да одем. Да могу са собом понети љубав, осмехе и срећу. Да сам иза себе оставила неки леп траг. То је непроцењиво.
Пре четири године сам престала да будем наставница у школи и док читам вести, често помислим да то више нећу ни бити.
Присећајући се ових почетака, мало сам застала и помислила да ћу се можда једног дана ипак предомислити, јер некада нам баш ти изазовни часови са „лошим одељењем“ помажу да нађемо смисла у наставничком позиву и да научимо нешто више од онога што школски план и програм прописују…
Аутор: Сандра Жарковић (Стефанова и Филипова мама, мастер професор немачког језика и књижевности)