Помоћник министра просвете Борко Петровић изјављује: „Дали смо нове смернице, решили проблеме, систем је, што се каже, науљен, утегнут, спреман као швајцарски сат.“
Дан касније, у једном недељнику, министар просвете изјављује слично. Просвета је спремна, синдикати траже немогуће, плате су увећане довољно, за више нема јер би то угрозило макроекономију, нови закон је прошао кроз цивилизовану јавну расправу, уклањају се недостаци, потребно је радити на примени тог закона јер у Србији не постоје стабилне и кредибилне институције које би се бавиле санкционисањем, неопходно је поштовање закона у турбулентним временима, у предворју неког већег сукоба који ће имати дугорочне последице.
Министру је постављено и питање слабог рејтинга у академској заједници јер је оптужен за аутоплагијат, али он објашњава да ни ту правилници нису доследни, па га не интересује шта мисле о његовом раду јер он није човек универзитета, већ власт која мора да штити интерес државе. Затим каже: „Не занима ме шта мисле о мом раду.“
Ако се удруже ове две изјаве из министарства, стиче се утисак оптимизма и задовољства. Министарство је предузело све неопходне кораке. Школска година почиње како треба. Све је на свом месту. Слику кваре само неразумни захтеви и блокадерски бес.
Наставничка база је ове две изјаве доживела као шамар. Оклизнула се низ науљеност и разумела како је води неко коме је свеједно шта се о његовом раду мисли. Закони су ту да утегну, мора да се слуша, свака реч ће се мерити, свако искакање из сата ће бити суноврат и професионално самоубиство.
По ко зна који пут, база се одвојила од врха. Јер, база види и осећа, годинама упозорава, предлаже и вапи, нуди сарадњу, жели напредак. Врх плови на свом облаку самодовољности, лицка спољашњост, некад грди, даје кад мора, али држи систем на страху и увредама достојанства. Кад се облак заљуља, подели наставнике и родитеље, нахушка јавност, назове просвету паразитом, изложи је јавном линчу као нерадну, а незајажљиву, заборави да разговара са браншом у којој је преко деведесет посто људи са високом стручном спремом, прогласи факултете за терористичка гнезда, а академски свет одбаци као непотребан и реметилачки.
Јер, изјава којом је недељник промовисао министрова сматрања, говори у прилог чињеници да народ жели власт која сече, моћну особу која се не осврће на критике. Сарадња је искључена. Матрица науљена. Све је добро. Осим наставника који не разумеју. Зато им се даје закон. Да слушају и не питају.
Дакле, народ подржава министра кога не интересује шта колеге мисле о његовом раду. Али, експеримента ради, замислимо следеће: копач канала, лекар, фризер, раде вам нешто по улици, кући и глави, раде и на сваку примедбу кажу: не интересује ме шта мислиш о мом раду, можда си незадовољан за спржену косу, погрешну терапију и плитку рупу, ћути, не питаш се, јер ја знам шта је исправно. Да ли би народ подржао овакво поступање? Или би тражио стручну и адекватну услугу, поставио питање шта добија за свој новац, очекивао поштовање? Не би пристао на бајку о науљеном систему кога коче безобразним захтевима, склоношћу да размишљају и неоправданим побунама.
Апсурд у коме врх очекује од базе безрезервно слагање постаје јасан када прочитамо још једну изјаву министра просвете. Он је оценио да левичарска фантазма о ангажованом интелектуалцу одудара од духа времена у којем живимо. Зашто левичарска, остаје нејасно, када знамо да је обавеза сваког просвећеног човека да својим знањем допринесе заједници. Тако је од античких времена до данас. Његош је рекао: „Ко на брдо, ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом.“ А Његош не беше левичар, само образован човек са свешћу о друштвеним релацијама.
Обавеза сваког интелектуалца је критичка мисао. Брдо литературе на којој стоји, даје му шири поглед на свет. Ангажовање није субверзивна делатност. Критичко ангажовање унапређује, кроз конструктивни дијалог доприноси и, како рече један колега, цивилизацију није померио онај са више снаге у дизању камена, него онај који је смислио лакши и ефикаснији начин преноса. Ангажовани интелектуалац није фантазма ни у једном времену, већ насушна потреба.
Овде апсурд затвара свој круг јер из излаганја министра се назире став да ангажовани интелектуалац не одговара духу нашег времена. Ту се враћамо на претходна разматрања о народу који је научен да власт мора имати моћ, који верује како се систем и уљи и утеже промишљањем са врха, а квари неразумним захтевима, код кога је створена свест о просвети лењој и обесној, којем се свака критика тумачи као рушење поретка и удар на систем, који неће да види да школа посрће, којем је лакше да се слаже и верује, него да размисли и упореди чињенице. То је тај дух времена коме не треба ангажовани интелектуалац. Јер ангажовани интелектуалац види пукотине и упозорава на узроке. Види суноврат, брани Јовину и Пету, не дозвољава лажи о цепању факултета зарад очувања националног идентитета, гнуша се над популистичким мерама које ћирилицу бране у библиотекама, а градове препуштају поплавама енглеских натписа, захтева секуларност у образовању, поштовање разлика на сваком нивоу, инсистира на академској части, па у своје редове неће да пусти преписиваче и на муфте дипломиране, жели ред, част, достојанство струке.
Зато се на ангажованог интелектуалца гледа као на фантазму коју треба овом народу избити, систем науљити на слушање, уметнути се у стадо и ићи куда се заповеда. Само тако систем личи на швајцарски сат. Без здруженог ћутања, федери испадају.
Аутор: Биљана Васић