Не верује он мени ништа. Ни да умем да спремим вечеру без њега. Да извадим посуђе из машине без њега. Да могу да усисавам сама. Да спавам сама. Чак ми не верује да се одлично сналазим са тоалетом без њега. Ако и успијем да уђем и уграбим да се закључам пре него што схвати да сам се тамо запутила, у рекордних 10 секунди стиже мали неповерљивац и прво зове, па кењка, па лупа четком за косу по вратима, а онда и главом (ваљда је укапирао да га тада не одбијам, ипак сам ја родила лепу, паметну главу) док мој ниво толеранције за игнорисање звукова не досегне црвену линију, те попустим и пустим га унутра. Уз осмех, који нико не би могао повезати са малопређашњим трагичним мумлологом (монолог мумлањем) умаршира у тоалет, пита ме на свом језику где сам и како сам се усудила да одем без њега, те ми се обрадује као да се десет дана нисмо видели.
И тако ме прати… по стану… вани… где год да мрднем. Зна то да буде напорно. Посебно кад је припрема оброка у току, јер малац ми не верује да сам уључила шпорет, па одлучи да попали све живо, док ја покушавам да балансирам између спремања оброка, рашчишћавања посуђа и спашавања милог чеда које здушно ,,помаже’’ у кухињи.
А онда му дам поклопац. И тада почиње концерт. Ко то није доживио и није присуствовао сличном перформансу, не би веровао како бука коју производи метални поклопац по плочицама може да сузбије све болове у организму и потера их у главу. Онај дио особе која бубњи као кад стојите поред најгласнијег звучника у дискотеци. Ако вас је до тада болела рука- бол нестаје. Нога – такође. Сама изведба је најчешће толико инспиративна да вечеру спремим у рекордном року, удаљим музиканта од инструмента и дозволим себи да се сјетим других звукова.
Када се успављујемо не верује да су мој нос, уши, очи и уста у мраку на истом месту као и при светлости, те једном ручицом држи флашицу, а другом врши детаљну претрагу мог лица, што умије да буде болно. Копа, штипа, пљасне, а ја све стоички подносим. А онда се умири… Намести своју главицу тако да носићем додирује моју руку коју често пребаци преко себе и загрли је. Тако заспе.
Посматрам га. Примакнем лице мирисном потиљку и љубим паметну главу. Мазим га и топим се…. И не верујем му ништа. Ни да ће једном сам ићи у купатило и да му неће требати ничија помоћ. Ни да ће једне вечери сам спремити вечеру себи и мени. Ни да ће икуда ићи без моје руке која га држи да не падне.
А проћи ће… брже него што мислим. Стидиће се њежности коју је размењивао са мамом. Неће дозволити миловање лепе , паметне главе да му се другари не би смијали. А ја му нећу ништа рећи. Ни колико жалим за временом када смо ходали као привезани канапом. Ни колико бих све дала за момент када је био мој мали дјечак буцмастих образа и топлог, мирисног потиљка. Ћутаћу.
Зато се не устанем са кревета чим умири своје дисање. Останем поред њега, кажем му да је он моје мало маче, пргаво, досадно, медено… А онда ћутим и миришем. Док ми се мирис у код не уреже. Јер мирис најлакше призовем у сјећање.
Уредно слажем свеже успомене у једну временску капсулу. За не дај Боже, ако затреба. Можда и пре него што очекујем. Верујем да ће ми недостајати сви ови моменти, колико год напорни били. Јер сам му неопходна. И никад му нећу бити оволико битна.
Расту као из воде… к’о печурке после кише. Ухвати сваки момент и спакуј га у малу дрвену кутијицу. Чисто ако затреба… када ти прифали. Да будеш опет ,,сијамски’’ везана за њега. Удахни мирис и не пусти га никада. Ако га упамтиш знаћеш да си била ту. Да си уживала. Да ти је то био најлепши период у животу… Када ти ништа није веровао. Ни да знаш да куваш без њега. Да усисаваш без њега. Једеш без њега. Па чак ни да одеш у тоалет сама.
Твоје мало дете постаће велико једног дана. Можда за пар година од данас. Сигурна сам да ћеш уживати у стеченој слободи, кад је се једном дочепаш… Ал’ фалиће ти све ово. Зато, удахни мирис и упамти… све ово брзо прође , колико год некада изгледало веће од тебе и теже од терета на који је твоја кичма навикла. Провуче се кроз мајчинско биће онај сладак опојан мирис који сваки терет учини лакшим и једног дана га потпуно избрише. Зато… удахни и затвори дрвену кутијицу. Кад ти затреба.
Извор: mamizam.blogspot.rs