Родитељство без казни је скоро па утопија. Не зато што се деца не могу васпитавати без казни, сигурно да могу. Већ зато што чак ни они родитељи који су најодлучнији у томе да неће на тај начин одгајати децу, понекад поклекну.
Јер, у теорији, све је то баш логично. Дете ради нешто што не би смело, родитељи одреде поштену казну, а дете онда, како не би поново било кажњено, избегава да понови грешку. У теорији звучи логично и идеално. У пракси, све супротно.
Ево и зашто.
Замислите да сте стигли на посао, а шеф/директор вам каже: “Честитам ти! Погледао сам пројекат од петка и одлично је урађен! Добићеш три додатна дана годишњег одмора, заслужила си!”
Кад оно, испостави се да у пројекту имате грешку, не баш малу. Били сте мало деконцентрисани или уморни кад сте завршавали посао и ето, десило се.
“То је то, нема одмора за тебе. Одузимам ти она три дана и још три дана!”
Звучи скоро смешно. Не бисте волели да вас неко тако третира, зар не? Али, то је баш оно што ми радимо својој деци!
То радите кад им кажете, на пример:
“Рекла сам ти лепо да склониш ципеле и угасиш тај ТВ! То је то, не идеш на рођендан у суботу!”
Наше казне, чак и кад одлучимо да останемо доследни, обично немају баш никакве везе са оним што је дете урадило да их заслужи.
А то нити је ефективно, нити доприноси томе да дете нешто научи. Само у њима буди бес, отпор, осећај да сте неправедни.
Шта уместо тога?
Па, ако већ морате, онда изаберите последицу која је логична, у односу на ситуацију.
“Време за цртаће је завршено. Ако угасиш ТВ сам, одлично! Ако будем морала ја то да урадим, онда је то све од екрана за данас.”
Дакле, да би наша деца научила и разумела последице неких својих поступака, онда оне морају бити фер и у вези са понашањем.
Само тако можемо од њих очекивати да следећи пут донеси бољу одлуку. Јер могу да схвате последицу као повезану с понашањем и да разумеју директну везу онога што су урадили, са оним што следи.
Још један добар пример одузимања привилегија које је у вези с понашањем је и када приметите да дете не завршава обавезе јер је обузето телефоном или видео-играма.
“Видим да ти је тешко да завршиш своје обавезе јер те телефон омета. Зато ћу га наредних дана узимати док све не завршиш.”
То се чак ни не може назвати казном, већ вашом родитељском одлуком да детету које још није зрело да разуме, помогнете да посложи приоритете.