U čemu je problem sa kaznama i zašto dete NE NAUČI lekciju kad ga kaznite

februar 6, 2024

Roditeljstvo bez kazni je skoro pa utopija. Ne zato što se deca ne mogu vaspitavati bez kazni, sigurno da mogu. Već zato što čak ni oni roditelji koji su najodlučniji u tome da neće na taj način odgajati decu, ponekad pokleknu.

Jer, u teoriji, sve je to baš logično. Dete radi nešto što ne bi smelo, roditelji odrede poštenu kaznu, a dete onda, kako ne bi ponovo bilo kažnjeno, izbegava da ponovi grešku. U teoriji zvuči logično i idealno. U praksi, sve suprotno.

Evo i zašto.

Zamislite da ste stigli na posao, a šef/direktor vam kaže: “Čestitam ti! Pogledao sam projekat od petka i odlično je urađen! Dobićeš tri dodatna dana godišnjeg odmora, zaslužila si!”

Kad ono, ispostavi se da u projektu imate grešku, ne baš malu. Bili ste malo dekoncentrisani ili umorni kad ste završavali posao i eto, desilo se.

“To je to, nema odmora za tebe. Oduzimam ti ona tri dana i još tri dana!”

Zvuči skoro smešno. Ne biste voleli da vas neko tako tretira, zar ne? Ali, to je baš ono što mi radimo svojoj deci!

To radite kad im kažete, na primer:

“Rekla sam ti lepo da skloniš cipele i ugasiš taj TV! To je to, ne ideš na rođendan u subotu!”

Naše kazne, čak i kad odlučimo da ostanemo dosledni, obično nemaju baš nikakve veze sa onim što je dete uradilo da ih zasluži.

A to niti je efektivno, niti doprinosi tome da dete nešto nauči. Samo u njima budi bes, otpor, osećaj da ste nepravedni.

Šta umesto toga?

Pa, ako već morate, onda izaberite posledicu koja je logična, u odnosu na situaciju.

“Vreme za crtaće je završeno. Ako ugasiš TV sam, odlično! Ako budem morala ja to da uradim, onda je to sve od ekrana za danas.”

Dakle, da bi naša deca naučila i razumela posledice nekih svojih postupaka, onda one moraju biti fer i u vezi sa ponašanjem.

Samo tako možemo od njih očekivati da sledeći put donesi bolju odluku. Jer mogu da shvate posledicu kao povezanu s ponašanjem i da razumeju direktnu vezu onoga što su uradili, sa onim što sledi.

Još jedan dobar primer oduzimanja privilegija koje je u vezi s ponašanjem je i kada primetite da dete ne završava obaveze jer je obuzeto telefonom ili video-igrama.

“Vidim da ti je teško da završiš svoje obaveze jer te telefon ometa. Zato ću ga narednih dana uzimati dok sve ne završiš.”

To se čak ni ne može nazvati kaznom, već vašom roditeljskom odlukom da detetu koje još nije zrelo da razume, pomognete da posloži prioritete.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama