U jednoj školi, u jednoj državi koja voli da kaže da je „u stalnim reformama“, postojala su dva kandidata za direktora.
Prvi je znao školu u njenoj punoj, stvarnoj meri. Znao je gde prokišnjava krov, zašto u osmom dva odeljenju ne mogu da se smire ni na razrednom času, koji nastavnik gori, a ko je davno sagoreo. Razumeo je pedagogiju, zakon, znao je kad treba biti strog, a kad pustiti čoveka da dođe sebi. Imao je rezultate, imao je poštovanje kolektiva i, što je najnezgodnije, imao je sopstveni stav. Partijsku knjižicu nije posedovao, ali je posedovao kičmu. To mu je, ispostaviće se, bila ključna mana.
Drugi kandidat nije poznavao školu, ali je savršeno poznavao hijerarhiju. Nije razlikovao vaspitnu od disciplinske mere, ali je bez greške razlikovao „našeg“ od „njihovog“. Pedagoške savete je mešao sa stranačkim saopštenjima, a zakon je čitao kao vremensku prognozu — prilagođavao ga je dnevnim potrebama. Imao je ono što se u praksi pokazuje kao presudno: preporuku koja se podrazumeva. Usmenu, nezapisanu, ali snažniju od svakog konkursa. I telefon koji zvoni kad treba.
Ranije su, kažu, direktore birali školski odbori i lokalna samouprava. Danas ih bira ministar. Sutra će ih, ako zatreba, birati i portir — svejedno je, jer je kriterijum ostao nepromenjen. Stručnost služi kao ukras, rezultati kao protokolarni dodatak, a autoritet se tretira kao sistemska smetnja. Poslušnost je jedina kompetencija koja prolazi bez provere.
Tako je drugi kandidat postao direktor — ispostave obrazovnog sistema. Odluke je donosio u obliku naredbi, kolektiv je posmatrao kao potencijalni rizik, a decu kao statistiku koja mora biti tiha da ne remeti sliku. Kad nešto krene naopako, pitanje nije bilo „kako da se reši“, nego „ko će da ponese odgovornost“. Odgovor je uvek bio spreman, jer je sistem ostajao nedodirljiv. Krivica je imala ime i prezime — obično ono prvog kandidata, onog koji misli, pita i pamti.
Interes škole? Korektan pojam, ali suvišan u praksi. Škola postoji da funkcioniše, ne da se razvija. Da bude mirna, a ne radoznala. Da potvrdi zadatu liniju, a ne da obrazuje. A direktor postoji da bude lojalan. Ako ga za to potapšu po glavi, utoliko bolje. Ako ga sutra smene, još bolje — posao je obavljen.
Prvi kandidat se vratio u zbornicu, u učionicu, među decu i kredu. Tamo gde se prosvetarski posao stvarno radi. Drugi je otišao u kabinet, među fascikle i instrukcije. I u stranački bataljon. Tamo gde se sluša.
I tako škola nastavlja da postoji, ali sve ređe da bude škola. Jer kad direktor postane poslušni vojnik, a znanje sumnjiva kategorija, obrazovanje se svodi na sporednu posledicu, ili kolateralnu štetu.
Škola će se, kažu, već nekako prilagoditi. Ili će tiho nestati kao smisao, a ostati kao zgrada.
Autor komentara: Dragana