У последње вријеме све је више родитеља који имају дилему како да одгајају своју децу. Ко жели децу да одгаја по традиционалним породичним вредностима, врло често ће бити у ситуацији да теши своје дете због тога што не може да се уклопи са групом вршњака, зато што нема вештине потребне за успјешно сналажење и функционисање у друштву…да ли су породичне вредности неадекватне за ово друштво…или је можда друштво неадекватно, тј. неподржавајуће за традиционалну породицу?
Чини се као да „друштво у транзицији“ постаје изговор за нормализовање неадекватних ствари и појава. У ком моменту је постало нормално да група деце седи и зури у таблет уместо да се играју жмурке; да адолесцентска забава или излазак подразумева опијање, брзу вожњу, долазак у зору; да се девојчице од 14 година по изгледу и понашању не разликују од 30-тогодишњакиња; да су захтјеви малољетне дјеце толики да просјечна родитељска примања могу тек у најмањем проценту да их задовоље? Када су родитељи постали толико попустљиви да својим васпитним стилом чине штету својој деци?
Брзи ритам живота и жеља да се створе што бољи материјални услови живљења не би требало да буду изговор за некритичко прихватање и промовисање свега што друштво наметне. Породичне вредности се сигурно не могу његовати на начин како се то радило прије 50 година али то не значи да се не требају његовати уопште. На родитељима је да одлуче да ли ће и у којој мери на томе инсистирати.
Иако се на друштво на глобалном нивоу не може деловати, може се деловати на нивоу породице. На родитељима је да дефинишу своје ставове према друштву тј. да одреде оно што сматрају добрим и прихватљивим и да усмеравају децу у том правцу. Да би то постигли потребно је да јачају индивидуалност, самопоштовање, самопоуздање код своје деце, осећај заједништва и припадања прво породици, а затим и осталим друштвеним групама. Једино ће емоционално сигурно дете, које је подржано од своје породице и које зна да у породици има сигурну базу, успети да се избори са притиском вршњака у различитим контекстима.
Адаптација породичних ставова и прилагођавање конкретном контексту су потпуно прихватљиви али уз критички осврт на захтеве друштва. Све захтеве који долазе од споља, потребно је сагледати кроз призму породичних правила и вредности и у складу са тим деловати. Родитељи не треба да се плаше да понекад и ускрате деци неки захтев, то је родитељска улога, да својим примером и постављањем граница укажу на оно што је прихватљиво, заштите децу и подстакну их на размишљање о конкретном понашању.
Родитељи имају снагу, животно искуство и требало би, моћ у кући, довољно велику да могу деци да пренесу породичне вредности које желе. Сваки родитељ је најбољи експерт за своју породицу, чак иако понекад клоне под утицајем свакодневне бриге и журбе. Зато родитељи, разговарајте са својом децом, поставите и са узрастом ревидирајте границе и правила, његујте породичне ритуале и у односу према деци останите доследни својим принципима.
ПИШЕ: Милица Белада, дипл.психолог, породични психотерапеут
Извор: Родитељ