Njegošev „Gorski vijenac“ jedno je od najmoćnijih dela naše književnosti. U osnovnoj školi čitaju se odlomci, dok se u srednjoj obrađuje celina. I danas, više od veka i po nakon nastanka, ovo delo deluje kao živo slovo – izvor mudrosti, aforizama i dubokih filozofskih pouka. To su stihovi koji još uvek bude intelektualnu radoznalost i kao da nas uvek iznova pitaju: šta znači biti čovek, šta znači biti slobodan, šta znači imati obraz?
„Vuk na ovcu svoje pravo ima…“
„Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava — to je ljudska dužnost najsvetija!“ — reči vladike Danila koje smo kao učenici, impresionirani i puni ideala, ponavljali na časovima književnosti, danas zvuče kao krik. Da li je to u savremeno doba samo poetski ukras i romantična patetika? Ili pak udarac u temelj svakog oblika moralne pasivnosti? Njegoš svakako piše ovaj stih da bi veličao heroizam, no, reklo bi se, mnogo više od toga — da bi ogolio strah i saučesništvo. Njegova poruka jeste i o vojničkoj hrabrosti — ali pre svega ona je sud o ljudima koji vide nepravdu i okreću glavu.
Vuk ima pravo na ovcu, kao što tiranin ima pravo na slabog čoveka, kaže vladika neposredno pre ovog stiha. Ali ima li pravo čovek da ostane ovca? Evo, tu se otvara stvarni današnji intelektualni ponor „Gorskog vijenca“ — možda čak i ne toliko u tome ko je vuk, već u tome ko pristaje da bude ovca. U svetu u kome se nasilnici promovišu kao „uspešni“, a poniznost i ćutanje kao „mudrost“, Njegošev stih udara kao šamar: ko ne stane za vrat tiraniji — taj je već pod njom.
Savremeni čovek, uplašen za svoju platu, poziciju, „mir“, interesno „podmazan“ na kratak rok, ili jednostavno nezainteresovan, naučen je da ćuti. Da gleda u stranu kada neko biva ponižen. Da prelazi preko nepravde, čekajući da je neko drugi reši. Upravo taj čovek je Njegoševa meta. Za Njegoša se iz današnje perspektive zato ne može reći da je pesnik balkanske osvete, već pre anatom nepravde koja se održava tuđim strahom. On, čini se, više nego krv, slavi hrabru savest.
Pouke igumana Stefana
Ovde, međutim, treba uočiti i drugu dimenziju „Gorskog vijenca“: Njegoš posredstvom likova, a naročito igumana Stefana, iznosi duboko antropološko razočaranje u svet i čoveka. Iguman u jednom trenutku kaže:
„Sv’jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
On je sastav paklene nesloge:
U nj ratuje duša s tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuje čovjek s čovjekom…
Niko srećan, a niko dovoljan,
niko miran, a niko spokojan.
Sve se čovjek bruka sa čovjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo!“
Ovo je jasan izraz antropološkog pesimizma: svet je rastrzan sukobima, čovek u sebi nema mira, a među ljudima vlada stalno neprijateljstvo, rivalitet, borba, lukavstvo, podmuklost, poniženje i besmisao.
Ipak, Njegoš ne ostaje na pesimističkoj slici. Iguman Stefan, na drugom mestu, nudi i drugu, svetliju perspektivu:
„Nad svom ovom grdnom mješavinom
opet umna sila toržestvuje;
ne pušta se da je zlo pob’jedi,
iskru gasi, a zmiju u glavu.“
To znači da, uprkos haosu i raspadu, postoji više načelo — um, red, etika, savest, Božja promisao — koja nadvladava zlo i čuva svet od konačne propasti.
Šta bi to danas moglo da znači?
Možda – da kažeš „ne“ kada svi klimaju. Da staneš ispred slabog kada jak gazi. Da izgubiš mnogo toga, ali ne i obraz — to je „najsvetija dužnost“. Da, zato što je to plemenito, ali i najviše zato što je to jedini način da se živi kao čovek.
Treba dodati još nešto što mnogi previđaju: Njegoš ne poziva na osvetu. Ne traži linč, ni da se tiranin muči, ponizi, ubije. Njegov poziv nije divljački. On kaže — „stati nogom za vrat“ — ali ne da bi se tiranin zdrobio i ubio, nego da bi se „doveo k poznaniju prava“. To znači: da se nauči šta je pravda. Nije poruka u tome da se zlom uzvrati na zlo, nego da se zlo zaustavi, razobliči i suoči sa redom stvari.
Tu Njegoš pokazuje zrelost — njegova snaga odbacuje mržnju, a slavi moralni red. Čovek koji sputa i zaustavi tiraniju, dakle, neće postati tiranin — postaje vaspitač, sudija i svedok čovečnosti.
Ako Njegoš ima mesto u današnjem vremenu, onda je to mesto optužnice. Protiv tiranije koju i u savremenom dobu, u raznim delovima sveta, poznajemo, ali i protiv onih koji su naučili da žive s njom.
Zato ove stihove ne treba recitovati. Treba ih gledati u oči. Kao ogledalo. I pitati se: ko sam ja u toj slici?
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora