Што је свет толико пошандрцао да је сад важније која мајка брже пегла, а која здравије оброке спрема и то постави на интернет – од оне „обичне најобичније“ мајчинске љубави која ради офлајн?
Волимо ми нашу децу, паметна су, „све знају на телефону“, говоре енглески, тренирају три спорта и свирају два музичка инструмента – не зна се ко је више на ноте, да л’ деца да л’ мајке. Ал’ због сваке супермајке која све постиже и то као успут дели са великом интернет заједницом, бар једном је једна „обична мама“ погнула ниско главу.
„Што ја не умем ово овако?“
Осећај добро знан – целодневно, исцрпљујуће покушавање да све буде савршено – кућа чиста, коса уредна, деца насмејана, посао завршен, муж и породица задовољни. Па све и да се оствари свака од ових ставки (сваког дана!) увек ће фалити оно „нешто“, оно „како је она успела да нађе времена за себе“ или „гле Соња одбранила мастер , а дете јој има 4 године. Како ли је то успела?“
Било је увек супермајки, ал’ нисмо имали прилику да их сретнемо сваког дана, зар не?
Некад би се једном годишње на неком дечјем рођендану или породичној слави сусрело велико „веће мајки“, па ова меси кифлице овако, овој деца МОРАЈУ да поједу све из тањира, оној дете ЛЕГНЕ САМО у пола седам и спава до јутра „без да мрдне, жено“! Припремиш се „психички“ за сваки од тих спектакала, ако си паметна, неки користан савет у уво уденеш и не секираш се пуно. Јер се увек у неком тренутку нађе она једна што нема стида (а можда ни снаге!) да се прави „да је све савршено“ и каже: ја богами, не постизавам.
То је онај преломни тренутак кад се јаве и остале које исто тако „не могу више“ и тад настаје јадиковка у којој свака мама тражи подршку за тешко бреме што је снашло. (У овој „рунди“ обично само једна или две маме остану уздржане и на свом супер-трону.)
Ал’ не лези, враже, маме данас подршку на интернету траже!
Само што, како то обично бива, нађу све сем траженог савета. Гомилу осуде, будућих фрустрација, додатну порцију стреса упакованог у сумњу у себе, висок степен самокритичности и оних болних реченица: „зашто нисам и ја најбоља мама на свету?“ Јер на интернету нема флека – осим оних за које супермаме имају магично средство за уклањање. Сви су савршени.
Ма, бре, доста! Доле супермајке, живеле маме и мајке! Где су те жене од крви и меса које су она златна, блага средина? Које не желе савршенство, које имају контролу, али знају да се наљуте? Где су та створења митска из народних мајки што знају да је загрљај највећа тајна на свету?
Да ли породице треба да буду савршене или нам треба животна динамика? У осмесима, превазилажењу сукоба, откривању нових начина да се неки проблем реши? Је л’ се те маме увек смеју и ногом гурају своју муку под тепих? Или вичу онако гласно како ја вичем?
Мој мозак урла на мене сваки пут кад повисим тон:
– Ало, мама, што си гласнија то те мање чују? Што подижеш тензију? Не решаваш проблем.
– Морам да вичем, видиш да ме не чују кад кажем нормалним гласом?
– Не чују те ни овако, само брже губиш контролу и глас.
– Па шта да радим?
– Смири се. Знаш како маме на интернету…
– Е, ‘ај’ ћао!
Угасим тон у глави, ал’ и даље ме на лер вози. Сад би Јеспер Јул овако, можда да завирим опет у ону књигу, а чек шта би стварно урадила она мама? Онда се одједном сетим почетка свог „материнског стажа“, кад сам била „најмања мајка на свету“ и кад сам под притиском силних текстова на интернету рекла: „Шта је ово, зашто је мајчинство постало толика наука? Ја бих да за мене родитељство увек буде уметност!“
Ах, почетничког ли ентузијазма и вечите склоности да се све у животу романтизује, па чак и једнократне пелене и дојење у ситне сате! Ал’ ваљда вазда тако романтична, нисам могла другачије него да гледам како се њена мала прса у колевци померају (а колевка ручно рађена, мој тата је правио од кованог гвожђа и ратана, све као из бајке), како се смешка и касније прави прве кораке. После их је двоје, па се заједно играју, читам две исте приче за лаку ноћ, научимо их напамет и опет су занимљиве и смешне.
Све је дивно, ал’ нисам „научно поткована“, не знам да се савладам увек кад он неконтролисано вришти и плаче, кад је угризе или кад она њега задиркује. Није баш увек лако пронаћи „лични језик“ и изразити сопствену жељу и разговарати са дететом као равноправним одраслим – шта год да кажу модерне маме. Није лако, јер се васпитавањем детета васпитава и родитељ.
Расте дете, расте мајка.
Расте дете, па те прерасте.
– Не знам ја да слажем твоје слагалице, видиш како ми иде тешко? – питам га на поду док уклапам нову пузлу.
– Видиш да није тешко, ето, нашла си! Мама, треба да верујеш у себе и да следиш своје срце. – каже значајно прислањајући десну руку на срце – са све пузлом међу трогодишњим прстићима.
– Од ког си ти то чуо, је ли? – покушавам да сакријем своје изненађење.
– Ааа, па од Пепељуге! – каже и наставља да слаже слагалицу, као да је Пепељуга наша прва комшиница која је јутрос свратила на кафу и успут с њим поделила ову мудрост.
Деца нам расту пред носом, расту па мајку прерасту. Није ни чудо кад смо најмање мајке на свету.
***
Има једна песма из Радичевићеве збирке „Песме о мајци“ због које могу да заплачем у моменту. Не напуне се очи сузама, нисам тужна – не. Шчепа ме туга и љубав и преплави нешто из центра срца. Прво титра, полако, осетим као комешање, као врелину која надолази и онда се у последњем стиху деси експлозија, ерупција и земљотрес – све одједном.
„за тобом, невидљива, ступа и твоја мати“
Да се не лажемо, нема тог Инстаграма у који може љубав мајке да стане.
