Ученици Јовине гимназије писали министру просвете: ”Ми вас МОЛИМО да нам помогнете да наша школа настави да буде симбол дуговечности, достојанства и знања.“

Google Dodaj Zelenu učionicu kao omiljeni izvor na Google-u
Foto: Novosadski.rs

Ученици Гимназије ”Јован Јовановић Змај” из Новог Сада упутили су писмо министру просвете Дејану Вуку Станковићу, у ком га моле за помоћ. Текст писма преносимо у целости.

„Поштовани министре Дејане Вуче Станковићу,

Иако Вам се обраћамо као ученици једне од најстаријих и најзначајнијих образовних институција у земљи, ово писмо није тек пука административна молба. Верујемо да се у свету званичних дописа и протокола заборави једна основна истина, а то је да смо иза функција које свакодневно обављамо, сви ми првенствено људи. Управо се зато обраћамо, не само као ученици, већ и као деца, Вама, не само као институцији, већ као човеку, тражећи разумевање и помоћ у кризи која дубоко потреса нашу школу и наше животе већ скоро две године.

Сведочили смо догађајима који су на нама оставили дубок траг. Уместо да школа буде место у ком се осећамо сигурно и поштовано, наша реалност је то да све чешће бивамо игнорисани и омаловажавани, а управа и директор, уместо да се брину за нашу безбедност, у више наврата су је угрозили. Посебно је забрињавајућа чињеница да, уместо отворене комуникације, ми остајемо изложени оптужбама, притисцима и лажима, који стварају атмосферу у којој су страх, стрес и неизвесност постали свакодневица. Директор се мноштво пута обраћао наводно у име ученика, и тим путем износио потпуне неистине које ми не заступамо, тиме нас само још додатно подстицући да се осећамо као објекти којима барата по потреби.

На безброј начина, ученици су остали осакаћени од стране директора. Остали смо, још увек без икаквог валидног разлога, без зграде наше гимназије, која за нас никад није била само зграда, већ други дом. Остали смо без одређеног броја професора, као последица отказа и неправедних суспензија, што је резултирало стрмоглавим падом нивоа добијеног знања.

Остали смо без пријатеља, који су се масовно пребацили у друге школе због ситуације у нашој гимназији. Остали смо без могућности да се одржавају било какве активности, секције, хор, оркестар… Остали смо без свега оног што је Јовину гимназију чинило посебном и незамењивом.

Када смо уписивали Јовину гимназију, стремили смо ка најбољом. Стремили смо ка највишем нивоу образовања, ка знању, ка приликама које ниједна друга школа није могла да понуди. Ми не тражимо чуда, ми само тражимо да се чује глас ученика који су предуго стајали по страни, док се о њиховој будућности, знању и најлепшем периоду живота одлучивало уместо њих. Тражимо да коначно буду предузети потребни кораци, који ће допринети изласку из ове кризне ситуације, који ће нас вратити у она времена када нам је наша школа била уточиште и када смо се њоме поносили.

У химни гимназије има један стих: „Задужбино прадедова, Гимназијо стара нова“. Ова школа постојала је вековима пре нас, преживела је мрачна времена и изградила безброј великих личности. Ми Вас молимо да нам помогнете да настави да буде симбол дуговечности, достојанства и знања.“

Ученици Јовине гимназије