Učenici Gimnazije ”Jovan Jovanović Zmaj” iz Novog Sada uputili su pismo ministru prosvete Dejanu Vuku Stankoviću, u kom ga mole za pomoć. Tekst pisma prenosimo u celosti.
„Poštovani ministre Dejane Vuče Stankoviću,
Iako Vam se obraćamo kao učenici jedne od najstarijih i najznačajnijih obrazovnih institucija u zemlji, ovo pismo nije tek puka administrativna molba. Verujemo da se u svetu zvaničnih dopisa i protokola zaboravi jedna osnovna istina, a to je da smo iza funkcija koje svakodnevno obavljamo, svi mi prvenstveno ljudi. Upravo se zato obraćamo, ne samo kao učenici, već i kao deca, Vama, ne samo kao instituciji, već kao čoveku, tražeći razumevanje i pomoć u krizi koja duboko potresa našu školu i naše živote već skoro dve godine.
Svedočili smo događajima koji su na nama ostavili dubok trag. Umesto da škola bude mesto u kom se osećamo sigurno i poštovano, naša realnost je to da sve češće bivamo ignorisani i omalovažavani, a uprava i direktor, umesto da se brinu za našu bezbednost, u više navrata su je ugrozili. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da, umesto otvorene komunikacije, mi ostajemo izloženi optužbama, pritiscima i lažima, koji stvaraju atmosferu u kojoj su strah, stres i neizvesnost postali svakodnevica. Direktor se mnoštvo puta obraćao navodno u ime učenika, i tim putem iznosio potpune neistine koje mi ne zastupamo, time nas samo još dodatno podsticući da se osećamo kao objekti kojima barata po potrebi.
Na bezbroj načina, učenici su ostali osakaćeni od strane direktora. Ostali smo, još uvek bez ikakvog validnog razloga, bez zgrade naše gimnazije, koja za nas nikad nije bila samo zgrada, već drugi dom. Ostali smo bez određenog broja profesora, kao posledica otkaza i nepravednih suspenzija, što je rezultiralo strmoglavim padom nivoa dobijenog znanja.
Ostali smo bez prijatelja, koji su se masovno prebacili u druge škole zbog situacije u našoj gimnaziji. Ostali smo bez mogućnosti da se održavaju bilo kakve aktivnosti, sekcije, hor, orkestar… Ostali smo bez svega onog što je Jovinu gimnaziju činilo posebnom i nezamenjivom.
Kada smo upisivali Jovinu gimnaziju, stremili smo ka najboljom. Stremili smo ka najvišem nivou obrazovanja, ka znanju, ka prilikama koje nijedna druga škola nije mogla da ponudi. Mi ne tražimo čuda, mi samo tražimo da se čuje glas učenika koji su predugo stajali po strani, dok se o njihovoj budućnosti, znanju i najlepšem periodu života odlučivalo umesto njih. Tražimo da konačno budu preduzeti potrebni koraci, koji će doprineti izlasku iz ove krizne situacije, koji će nas vratiti u ona vremena kada nam je naša škola bila utočište i kada smo se njome ponosili.
U himni gimnazije ima jedan stih: „Zadužbino pradedova, Gimnazijo stara nova“. Ova škola postojala je vekovima pre nas, preživela je mračna vremena i izgradila bezbroj velikih ličnosti. Mi Vas molimo da nam pomognete da nastavi da bude simbol dugovečnosti, dostojanstva i znanja.“
Učenici Jovine gimnazije