Svet danas obeležava Svetski dan učitelja, koji je UNESKO ustanovio 1994. godine. Zapravo se ovaj dan na neki način nadovezuje na usvajanje Preporuka o statusu nastavnika iz 1966. godine. Ovaj datum je prilika da se podsetimo jedne činjenice koja u vremenu digitalnih iluzija zvuči staromodno, ali je suštinska: bez učitelja nema škole, kao što bez škole nema društva koje misli.
Godina 2025. u obrazovanju je obeležena uticajem veštačke inteligencije. Algoritmi ulaze u učionice, u testove, u ocenjivanje, pa i u same nastavne sadržaje. Nameće se pitanje: šta ostaje učitelju u dobu u kojem mašina zna sve odgovore? Odgovor je jednostavan i istovremeno dubok — sve što je suštinsko ostaje u njegovim rukama. Mašina može da izračuna, da ponudi činjenicu ili primer, ali ne može da objasni, da prepozna nedoumicu, da razlikuje razumevanje od pamćenja. Ljudski faktor u nastavi daleko je od samo sentimentalne kategorije – to je suštinski uslov razumevanja sveta. Fundamentalno znanje se ne stiče reprodukovanjem informacija, već vođenim mišljenjem, koje samo čovek ume da pokrene u drugom čoveku.
U mnogim razvijenim zemljama učitelji imaju i društveni status i materijalnu sigurnost koja odgovara njihovoj ulozi. U Švajcarskoj, Luksemburgu i skandinavskim državama oni su među najbolje plaćenim stručnjacima u javnom sektoru. U Japanu i Finskoj, iako primanja nisu najviša, učitelji uživaju visok ugled — njihov autoritet je kulturna vrednost, u Japanu čak kult. Nasuprot tome, u mnogim delovima sveta, naročito u nerazvijenim zemljama, položaj nastavnika ostaje na margini, uz niske zarade i simbolično poštovanje. UNESKO upozorava da će biti potrebno više od 18 miliona novih učitelja kako bi se uopšte obezbedilo osnovno obrazovanje za sve.
U Srbiji je položaj učitelja višeslojno obesmišljen. Njihov radni dan nije posvećen samo znanju, već održavanju reda, administrativnim procedurama i zadacima koji nemaju veze sa obrazovanjem. Društvo od škole sve češće očekuje da bude zabavište i igraonica, mesto za čuvanje dece dok su roditelji na poslu, a ne mesto uvođenja u svet ideja, discipline i intelektualnog napora. Autoritet nastavnika je podriven, kriterijumi su sniženi, a vrednost znanja potisnuta je zabavom i brzim sadržajem. Nije učitelj taj koji je snizio standarde, već društvo koje je zaboravilo čemu škola služi.
Fundamentalno znanje, koje predstavlja spoj razumevanja, logike i kontinuiteta, ne može biti zamenjeno instant informacijama. Jedna lekcija u kojoj učenik shvati zašto nešto jeste tako, vredi više od desetine digitalnih kvizova. Upravo zato je učitelj nezamenljiv — kao intelektualni posrednik između deteta i sveta.
Važno je podsetiti i na nešto što se često prenebregava: u najrazvijenijim zemljama i privatno školstvo je neprofitnog karaktera. Njegov cilj nije zarada, već javna misija — isti onaj princip na kojem počiva i državna škola. Kada se obrazovanje pretvori u tržišnu robu, učitelj prestaje da bude autoritet znanja i postaje servis klijenta, a škola gubi svoj smisao.
Današnji Svetski dan učitelja zato je podsetnik da bez javnog poverenja u školu nema budućnosti. Ako želimo društvo koje misli, moramo ponovo priznati vrednost onoga koji prvi posle roditelja uči dete da razmišlja. Učitelj nije tehnološki višak u dobu veštačke inteligencije — on je upravo ona inteligencija koju nijedna mašina ne može da simulira.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora