Svaki nastavnik iz ovogodišnjeg izbora 10 najboljih edukatora dao je nemerljiv doprinos obrazovanju u Srbiji. Neki su osmislili i realizovali projekte koji su uticali na širu društvenu zajednicu, a ono najvažnije su uradili svi – dali su sve od sebe da bi njihovi đaci postali bolji ljudi.
Predrag Starčević jedan je od njih. Ovaj učitelj živi i radi u Pančevu, a kaže da među svojim nekadašnjim đacima danas ima velike prijatelje širom sveta. Tvrdi da je đacima autoritet onoliko koliko su i oni njemu i da veruje da je iskrena i dvosmerna komunikacija najvažnija ako želimo da nam deca veruju. Održao je stotine radionica deci i roditeljima, a u vreme ratova devedesetih radio je sa decom izbeglom iz rata od kojih su neka ostala bez roditelja. Napisao je i bukvar za prvake, a u svojoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ u Pančevu, jedan je od omiljenih nastavnika.
Način na koji je realizovao nastavu u doba korone naterao nas je da pomislimo da u svakom lošem ima nečeg dobrog. U ovom slučaju, to dobro bili su nastavnici koji su deci otvorili nove vidike.
Nastavnički posao je sam po sebi izazovan, ali je vaše iskustvo posao učinilo još dinamičnijim. Radili ste u školi u Grčkoj gde ste predavali deci koja su izbegla iz rata u BiH i Hrvatskoj. Koliko je to iskustvo izmenilo način na koji danas obavljate posao učitelja?
Kada sam počinjao da radim ovaj posao, nisam ni slutio koliko će mi profesionalnih izazova doneti. Naime, počeo sam da radim u jednoj drugoj zemlji, koja se zvala SFRJ. Posle nekoliko godina ta zemlja je uz ratove počela da se raspada, a ta, ratna vremena su donela mnoge izazove: nemaština, inflacija, veliki broj izbeglih porodica sa decom sa teritorije cele Jugoslavije. Smatram da su prosvetni radnici odigrali važnu ulogu i u tim vremenima. Verujem da je svaki učitelj i nastavnik pomagao izbegloj deci i hranom i lekovima i odećom.
Pre nekoliko godina me je posetio učenik koji sada živi u Zagrebu. Podsetio me na nešto što ja ne pamtim – majka je čekala sestru da se vrati iz škole da bi on mogao da obuče njene pantalone jer su imali samo jedne. On se seća da sam im nabavio odeću, obuću, davao mu novac… Mnogo je bilo takvih đaka i takvih slučajeva. A i deca odavde su često bila na ivici gladi. Moje kolege širom Srbije su pomagali deci kako su znali i umeli. To je radio dobar deo nastavnika u tim ratnim i posleratnim godinama.
Grčka je bila jedina zemlja koja je ugostila našu decu koja su izbegla iz ratnih područja. Mnogi od njih su izgubili i roditelje u ratu. Tako sam i ja 1995. godine vodio decu u Nea Apoloniju i brinuo o njima. Deca su bila smeštena u grčke porodice na 7 meseci. U mojoj grupi su bila srpske, ali i srpsko-hrvatske, srpsko-muslimanske i hrvatsko-muslimanske nacionalnosti. Sve su mi to bila naša deca. To mi je najteži deo života. Nagledao sam se toliko dečjih suza, naslušao toliko tužnih i tragičnih priča. Svakoga dana sam radio i psihološke radionice sa njima.
Kroz program sa Grčkom je prošlo više od 20.000 naše dece. To me je usmerilo danje, tako da sam u Jerusalimu, u Izraelu stekao zvanje Internacionalnog trenera za holokaust na srpskom jeziku. Osmislio sam i realizovao mnogo projekata vezano za decu ugroženu u ratu.
Kratko rečeno – deca iz rata su mi potpuno izmenila život. Probudili su u meni ono najsaosećajnije i najplemenitije što može da bude u jednom čoveku.
Autor ste brojnih radionica za roditelje i trudite se da naglasite značaj dobre komunikacije. Šta je to što danas najviše nedostaje u komunikaciji između roditelja i dece i roditelja i nastavnika?
Održao sam na stotine časova psiholoških radionica deci od preškolskog do fakultetskog uzrasta. Roditeljima svojih učenika već 20 godina držim „Školu roditeljstva“.
Ono što nedostaje u komunikaciji između dece i odraslih i roditelja i nastavnika je razgovor i to što nismo naučeni da na adekvatan način iskažemo ono što želimo. Svaki jezik je pun „zamki“ koje izazivaju nasilnu komunikaciju, a nesporazumi dolaze i od nedostatka vremena. Ako roditelj kaže detetu: „Uradi domaći zadatak!“, dete to shvata kao naredbu, a naredba izaziva pokornika ili buntovnika i u detetu, a i u odraslom čoveku. Dakle, roditelji treba deci strpljivo da objašnjavaju neke stvari, koje mi odrasli podrazumevamo. Razgovor je osnov svega. Za ceo moj radni vek nisam sreo roditelja koji ne voli svoje dete. Svak svoje dete voli, ali ne može da nađe način da mu u svakoj situaciji priđe.
I mi nastavnici i roditelji treba da shvatimo da smo na istom zadatku. Putevi su nam se ukrstili da detetu bude što bolje, da srećno dolazi u školu i radosno iz nje izlazi. Nastavnici i roditelji nisu neprijatelji. Štaviše, ukoliko imamo lep, topao, blagonaklon i korektan odnos, svima nam je lakše i svima nam je dobro, a deci najbolje. Tako se ostvaruje pedagoško trojstvo – na istoj strani, na istoj pozornici i deca i roditelji i nastavnici. Samo se tako može doći do punog uspeha.
Da li verujete da je moguće izgraditi dobar odnos sa đacima i biti im autoritet, bez obzira na „sistem“ koji često rado krivimo za sve što nam se dešava?
Ja, kao učitelj, radim sa malom decom. U njima od prvog dana gledam velike ljude. I nastavnici su ljudska bića. Ukoliko se desi da u prvom razredu i viknem, nije me sramota i da se tim prvačićima i izvinim, naravno uz objašnjenje zašto sam viknuo. Dete mora da shvati da ih i mi i roditelji volimo i kada povisimo ton. Deca brzo to shvate i intuitivno prihvate. Postepeno se formira demokratska atmosfera u kolektivu, da svak svakoga saosećajno razume, da svak može da iskazuje svoja osećanja i potrebe. Nestaje potrebe za povišenim tonom, a probleme razrešavamo saosećajno, razgovorom i dogovorom.
U demokratskoj atmosferi kod dece se razvija i kritičko mišljenje, uče da razmišljaju „svojom glavom“, a da to iznesu na jedan pristojan način. Meni kao učitelju to prija jer su mi ta iskrena mišljenja povratna informacija i onda znam šta mi dalje valja činiti. Ne vidim da bi mi sistem bio bilo šta kriv, u učionici smo deca i ja. Nema sistema. Mi gradimo naš svet.
Iskreno, zamislih se o reči autoritet u Vašem pitanju. Dugo o toj reči nisam razmišljao. Ja, lično, ne volim autoritete. Nekako mi iza toga stoji strah i ne verujem da predstavljam deci autoritet. Ja sam deci učitelj, koji ih poštuje i voli, a deca mi uzvraćaju mnogostruko. Pre bih naš odnos definisao kao protok ljubavi i poštovanja. Koliko sam ja deci autoritet, toliko je i meni svako dete pojedinačno autoritet, jer svako dete je ličnost za sebe i zaslužuje poštovanje.
Našli ste se u izboru 10 najboljih nastavnika u Srbiji za 2020. godinu, po izboru udruženja Živojin Mišić. Šta je to što mislite da vas svrstava u najbolje nastavnike?
Čujte, biću iskren jer drugačije ni ne mogu. Imam izuzetno mišljenje i uvek s velikim poštovanjem govorim o Udruženju za podsticanje preduzetništva „Živojin Mišić“, koje mi je dodelilo ovo visoko priznanje. Neizmerno sam zahvalan i žiriju koji je izvršio izbor i Udruženju. Kada pogledate kandidate koje su izabrali, to su takve biografije da se zadivite svakom ponaosob. S druge strane, u ovoj zemlji ima oko 100.000 prosvetnih radnika. Verujem da su većina ili bar dobar deo ovoga broja pravi prosvetitelji, a ne samo prosvetni radnici. To vidim i u školi u kojoj radim. Mnogim svojim kolegama se divim. Ja sam imao tu sreću da me roditelji jednoglasno predlože za ovo priznanje, a moglo je i ne biti tako. Onda mi ne biste postavili ovo pitanje, a ja isto radim kao do sada. U našoj zemlji je jedini stub koji dobro funkcioniše prosveta i ima mnogo nastavnika koji zaslužuju ovo priznanje. Ono što bih odgovorio, odnosi se i na mnoge moje kolege u ovoj zemlji, koji nisu (još) dobili ovo priznanje: to što me svrstava u najbolje nastavnike je beskrajna ljubav prema deci i stalna borba da deci uopšte bude bolje.
Šta je za vas značilo biti nastavnik u doba korone? Koje su prednosti onlajn nastave i da li je moguće preko kamere preneti emociju i ostaviti utisak na đake?
Kada je počeo policijski čas zbog korone, bili smo preplašeni zbog scenarija u Kini. U zajedničkoj grupi sam napisao neka svoja razmišljanja i o sigurnosti koju će imati svaka porodica ukoliko korona uđe nju, kao i o nastavi, a onda smo svi krenuli na posao. Shvatio sam da sam potrebniji deci nego ikad ranije i da period korone treba da provedemo u pesmi i stvaralaštvu.
Pored redovne nastave, na Zumu smo organizovali „Decoviziju“, u kojoj su pevali i svirali i deca i roditelji. Razigranost i dece i roditelja su mi davali novu snagu i nove ideje. Pozvao sam na čas jednu od najboljih pisaca za decu Jasminku Petrović. Toliko nam je bilo dobro, da se sve pretvorilo u jednu akciju gde nam je na 60 sati prisustvovalo preko 30 uglednih ličnosti iz sveta umetnosti, sporta i nauke iz Srbije, Slovenije, Grčke, Engleske…. Na časovima su gosti bili i drugi pisci, slikari, operski pevači, muzičari, lekari, medicinske sestre, humanisti, sportisti, naučnici… Onda je jedan učenik rekao: „Učitelju, ovo je predivno. A možete li Vi nama da dovedete i decu na čas?“ I krenulo je druženje sa odeljenjima iz Hrvatske, Grčke, Švajcarske, Slovenije, a na „druženje“ je došla i cela škola sa svim nastavnicima i direktorom škole u Napulju, Italija… Svaki od tih časova je izazivao veoma jake emocije, često i suze kod svih nas. Svi smo bili zatvoreni u kućama, a svet je postao naš.
I danas ste prijatelj sa svojim nekadašnjim đacima, čija su deca vaši đaci. Da li je moguće među učenicima pronaći i istinske prijatelje, iako istovremeno za njih morate biti i autoritet?
Kada sam počinjao da radim da mi je neko rekao da ću se jednog dana družiti i sa svojim učenicima, ne bih poverovao. Ipak, sa mojim „bivšim“ učenicima su mi susreti i druženja srdačna, lepa i lagana. Oni me najbolje poznaju. Znaju sve moje vrline i mane, pa razgovori idu iz srca. Javljaju mi se i u radosti i u žalosti, da delimo i sreću i tugu. Pozivaju me na svoje rođendane, na svoja venčanja, kada dobiju svoju decu, da proslavimo njihove poslovne uspehe, da me upoznaju sa svojim devojkama i mladićima, kada imaju porodične i lične probleme. Mnogi su mi poverili svoju decu da i njima budem učitelj. Povremeno zasednemo da zajedno pijemo vino. Sa mnogim generacijama se viđam jednom godišnje.
Deset godina sam radio Grčkoj jer sam tamo osnovao srpske škole u Solunu, Katerini i Leptokarja. Mnogi moji učenici su se raselili po celom svetu. Zakazao sam „Čas svih mojih generacija“ na Zumu. Kada su počeli da se pojavljuju moji učenici iz Srbije, Grčke i iz svih krajeva sveta, toliko me je to dotaklo, da je to bio čas koji sam najteže održao u životu, ali i čas koji mi je doneo najviše radosti.