U duhovnom i intelektualnom razvoju srpskog naroda, prosveta kroz celokupnu istoriju zauzima centralno mesto. Nosioci ideja, tvorci naučnih sistema, pesnici i filozofi, gotovo bez izuzetka, bili su i učitelji. Njihova delatnost podrazumevala je pisanje, otkrivanje i mišljenje; ali, ona se produžavala u učionici, u radu sa đacima i studentima, u živoj reči i neposrednom prenošenju znanja. U srpskoj kulturnoj istoriji, najveći umovi oblikovali su budućnost kroz knjige, naučne radove, predavanja, razgovore, podučavanje i vaspitavanje.
Sveti Sava – temelj prosvetnog identiteta
Utemeljitelj srpske crkve i državnosti, Sveti Sava (1175 – 1236), bio je istovremeno i prvi veliki prosvetni delatnik. I prvi srpski književnik. Njegova prosvetna misija započela je još u manastirima na Svetoj Gori, a nastavila se osnivanjem škola po srpskim zemljama i donošenjem „Zakonopravila“, prvog zakonodavnog i pedagoškog zbornika u srpskoj istoriji. U njegovom delovanju obrazovanje je bilo nerazdvojno od duhovnog uzdizanja, društvene stabilnosti i kulturnog identiteta.
Dositej Obradović – prosvetitelj kao uzor
U osvit moderne epohe, Dositej Obradović (1739 – 1811), autor „Pisma Haralampiju“ i „Života i priključenija“, utelotvoruje ideal učenog čoveka koji stiče znanje po evropskim kulturnim centrima, ali ga sa namerom i misijom donosi u srpski kulturni prostor. Kao prvi ministar prosvete u obnovljenoj Srbiji, organizovao je školski sistem, prevodio knjige, pisao knjige i udžbenike i podučavao. Misao da se narod najdublje uzdiže putem obrazovanja i prosvete postala je temelj celokupne obrazovne filozofije 19. veka.
Romantičari, realisti i modernisti u školskim klupama
U periodu srpskog romantizma, značajni pesnici i umetnici proveli su deo života kao učitelji i profesori.
Đura Jakšić (1832 – 1878), pesnik „Otadžbine“ i autor antologijskih pesama kao što su „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Kroz ponoć nemu“, radio je kao učitelj u brojnim mestima Srbije, od kojih su neka bila vrlo siromašna, predavao je i crtanje u gimnaziji, a njegovo književno i slikarsko stvaralaštvo bilo je prožeto iskustvom neposrednog kontakta sa mladima i narodnim životom.
Laza Kostić (1841 – 1910), pesnik i mislilac izuzetne širine, tvorac antologijskih pesama poput „Santa Maria della Salute” i „Među javom i med snom“, takođe se jedno, doduše kratko, vreme, ogledao u predavačkom poslu. Njegova obrazovanost, estetski senzibilitet i filozofska refleksija imali su jasan pedagoški potencijal, prepoznat još za života
Stevan Sremac (1855 – 1906), autor možda najživopisnije proze srpske književnosti, pisac „Zone Zamfirove“, „Ivkove slave“ i „Popa Ćire i popa Spire“, bio je dugogodišnji profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Njegov stil formiran je, između ostalog, i u susretu sa mentalitetima koje je upoznavao kroz pedagoški rad.
Borisav Stanković (1876 – 1927), autor „Nečiste krvi“ i „Koštane“, nije radio kao nastavnik, ali je bio dugogodišnji činovnik Ministarstva prosvete.
Isidora Sekulić (1877 – 1958), autorka „Pisama iz Norveške“ i „Hronike palanačkog groblja“, jedna od naših najvećih književnica i verovatno najobrazovanija žena svog vremena, u prosveti je provela mnogo godina predajući različite predmete, među njim i matematiku. Spoj strogosti, ali u najboljem i najplemenitijem smislu, erudicije, razuma i stila čini je jedinstvenom figurom u istoriji srpske prosvete.
Miloš Crnjanski (1893 – 1977), pisac „Seoba“ i „Romana o Londonu“, predavao je u gimnazijama u Pančevu i Beogradu, a pedagoški rad bio mu je blizak i kao zanimanje, i kao sastavni deo kulturne i patriotske odgovornosti.
Desanka Maksimović (1898 – 1993), pesnikinja „Krvave bajke“ i zbirke „Tražim pomilovanje“, provela je deo radnog veka kao profesorka u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu, gde se i penzionisala. Takođe je predavala u Obrenovačkoj gimnaziji i Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Njen poetski i moralni autoritet ostavio je dubok trag među generacijama učenika.
Univerzitetski profesori kao stubovi kulture
Na prelazu iz 19. u 20. vek, Beogradski univerzitet (do 1905. Velika škola) postaje središte srpskog duhovnog života. Mnogi njegovi profesori ujedno su bili ključni stvaraoci u svojim oblastima.
Jovan Skerlić (1877 – 1914) predavao je istoriju srpske književnosti na Beogradskom univerzitetu i formirao kritičke standarde koji i danas oblikuju akademsku recepciju književnosti. Njegovo predavanje predstavljalo je događaj, a prisustvo na časovima – intelektualni izazov.
Bogdan Popović (1863 – 1944), profesor estetike, teorije književnosti i uporedne literature zaslužan je za uvođenje modernih principa tumačenja književnosti, ali i za oblikovanje čitavog niza kulturnih politika koje su proizašle iz predavanja i tekstova.
Slobodan Jovanović (1869 – 1958), profesor ustavnog prava i političke teorije, jedan je od najdubljih srpskih mislilaca 20. veka. Njegova predavanja predstavljala su sintezu nauke, istorije i filozofije prava.
Branislav Petronijević (1875 – 1954) predavao je filozofiju na Velikoj školi, a kasnije na Univerzitetu. Tvorac originalnog metafizičkog sistema, izuzetno cenjen i u inostranstvu, ostavio je snažan trag u akademskom životu Srbije.
Naučnici u službi obrazovanja
Među srpskim naučnicima, pedagoško zvanje bilo je sastavni deo poziva.
Josif Pančić (1814 – 1888) je kao profesor botanike na Velikoj školi bio tvorac moderne prirodnjačke nastave u Srbiji. Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana „Pančićeva omorika“. Njegov naučni i pedagoški rad postavili su temelje savremenog razumevanja prirodnih nauka u Srbiji.
Jovan Cvijić (1865 – 1927) predavao je geografiju, etnogeografiju i antropogeografiju na Beogradskom univerzitetu. Njegova istraživanja Balkana išla su uporedo sa radom u amfiteatru, gde je oblikovao pogled generacija na prostor, narod i kulturu.
Mihajlo Pupin (1854 – 1935), profesor na Kolumbija univerzitetu. Dao je veloiki doprinos u oblasti višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, kao i rendgenologije. Zaslužna je za pronalazak Pupinovih kalemova. Svojim predavanjima i knjigama uticao je na čitave generacije studenata. Obrazovanje je smatrao najvišim izrazom opšteljudske i nacionalne emancipacije.
Mihailo Petrović Alas (1868 – 1943) bio je profesor matematike na Beogradskom univerzitetu i, u svoje vreme, svetski priznat autoritet u oblasti diferencijalnih jednačina, osnivač moderne matematičke škole u Srbiji. Njegov stil predavanja bio je energičan, duboko misaon i istovremeno popularan među studentima.
Milutin Milanković (1879 – 1958), profesor primenjene matematike i nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu, formulisao je teoriju klimatskih promena i reformirao kalendar. Učionica mu je bila jednako važna kao i kabinet – jer je znanje video kao oblik odgovornosti.
Prosveta kao kulturni ideal
U delima svih ovih ljudi prosvetni rad bio je prirodni izraz njihove intelektualne orijentacije. Predavanja, podučavanje, rad sa mladima – predstavljali su integralni deo stvaralačke misije. Oni su učili druge onako kako su i sami učili: s verom u moć znanja da oblikuje pojedinca i zajednicu, jezik, državu i epohu.
U kulturnom pamćenju naroda, sve do nedavno, učitelj je zadržao duboko poštovanje jer je kroz istoriju nosio odgovornost oblikovanja budućnosti. Zbog toga je prosvetna misija velikana srpske misli više od tradicije – ona je kontinuitet ideje da obrazovanje podrazumeva posvećenost, znanje i lični integritet.
U svakom istinskom i posvećenom učitelju postoji trag, otisak dela Svetog Save, mudrost Dositeja, red Mihaila Petrovića, erudicija Isidore Sekulić i vizija Milankovića. I u svakom nastavniku koji danas ulazi u učionicu postoji delić one istinske misije koju su srpski velikani živeli i prenosili – u ime znanja, naroda i vremena koje dolazi.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora