Весна Дрезгић једна је од ауторки уџбеника Математика за други разред основне школе у издању ИК „Едука“. Са њом су на уџбенику радиле и њенe колегинице Ана Икер, Бранкица Вељковић и Сања Ђекић. И управо је богато искуство из учионице које ауторке имају оно што је њиховим уџбеницима дало посебан квалитет.
О томе како се овај уџбеник заправо родио из праксе, како су ликове у задацима инспирисали њихови ученици, али и шта чини добар уџбеник, за наш портал говори ауторка Весна Дрезгић, професорка разредне наставе и педагог.
„Пре него што је уопште постојала идеја да напишемо уџбеник, он је већ настајао и живео међу нашим ученицима. Прваци више воле математику од српског језика, лакша им је. Онда одједном она постаје „баук“. Ту нешто није било у реду. Знања из свих предмета се повезују, само се математика све више издваја и све више постаје апстрактна. Зато смо почеле да смишљамо задатке чији су ликови наши ученици, у стварним проблемским ситуацијама и све је постало занимљивије. Деца воле бајке, а у бајкама увек има неки проблем да се реши. Баш као у математици. Тако су и бајке ушетале у задатке. Онда смо пожелеле да то ставимо у уџбеник и поделимо са другим ученицима и њиховим учитељима.“ – објаснила је Весна за Зелену учионицу.
Она каже да добар уџбеник мора да омогући ученику да повеже знања из свих предмета, да буде у могућности да самостално ради задатке и да му развија машту и креативност. И да су све те важне предуслове она и њене колегинице ауторке имале на уму док су креирале Математику 2.
Ипак, за план и програм Весна каже да нису добро прилагођени деци нити наставном процесу, што је изазов креирања уџбеника подигло на много виши ниво.
„Понекад ми се чини да су план и програм за српски језик и математику писали људи који никада нису били у контакту са децом. Превише је садржаја за обраду, а мало часова утврђивања. Деца немају времена да „обраде“ нове појмове да их усвоје као алате за даље учење и развијање. То ствара проблем, не само деци, већ и учитељима и родитељима. Зато је концепција нашег уџбеника таква да пружа подршку свим актерима учења.“ – истиче Весна Дрезгић.
Оно што издваја уџбенике на којима је радила је то што лекције за обраду почињу проблемским задатком, затим се даје графички приказ и поступак решавања. Потом следе задаци за увежбавање. Тиме је покривен час обраде и учитељ за њега има све што је потребно.
Никаква технологија не може покренути „добру“ машту као приче које прича учитељ или мама.
Осим тога, задаци за вежбање и самооцењивање поређани су по тежини и означени различитим бојама. На крају уџбеника је слика коју ученици боје бојом нивоа задатка који су успели да ураде. Тако визуелно сагледавају докле су стигли и шта још треба да науче.
„Данас је врло тешко мотивисати децу да активно прате наставу. Без обзира на велики број информација којима су окружени, њихове вербалне способности су све мање, а потреба да истраже и упознају своју околину и једни друге, полако нестаје. Зато смо се трудиле да текстуалне задатке осмислимо кроз разне теме како би учитељима пружили шансу за неке занимљиве угледне часове, а родитељима дали теме за разговор са својом децом. Да би се дете развијало морамо неговати његову радозналост, а то се може само кроз непосредни контакт између деце, родитеља и учитеља. Никаква технологија не може покренути „добру“ машту као приче које прича учитељ или мама.“ – каже наша саговорница.
Уџбеник можете прелистати у наставку:
Напишите одговор