Софија Зарупски је пре свега учитељица. Али, поред посла који обавља у учионици, као велики заљубљеник у математику и рачунање, она је решила да своју страст према математичким задацима преточи у уџбенике и збирке које ће учитељима у Србији помоћи да лако и кроз забаву ђацима представе градиво, а деци да уче и да се играју у исто време.
Као дугогодишњи аутор домаће издавачке куће Едука, Софија је нарочито поносна на одличну сарадњу коју има са оснивачем Едуке, професором педагогије др Бошком Влаховићем уз чију помоћ успешно креира уџбенике и радне свеске већ више од деценије. До сада их има већ девет, а у припреми је и шест нових, за трећи и четврти разред.
Са Софијом Зарупски разговарали смо о томе како је дошла на идеју да креира уџбенике, да ли је важно да наставна средства креирају они који имају богато искуство у раду са децом, али и о томе како до добре сарадње на релацији родитељ – наставник.
Године искуства у писању и креирању уџбеника су за вама. Колико је тешко направити наставно средство које ће уједно пратити план и програм и бити занимљиво деци?
Прављење наставног средства је веома захтеван, сложен и одговоран посао. У сваком наставном плану и програму налазе се упутства за дидактичко-методичко остваривање програма, као и смернице помоћу којих се наставни процес конципира у складу са дефинисаним исходима. То свакако олакшава израду наставног средства. Међутим, проблеми настају у процесу када је неопходно да се наставни садржаји прилагоде узрасту ученика и са циљем да се подстакну њихове интелектуалне активности, а само усвајање нових знања учини интересантнијим. У овим ситуацијама веома је важно пружити помоћ ученицима поштујући њихове индивидуалне карактеристике.
Све што је потребно јесте разумевање детета, његових интересовања, могућности и жеља и коришћење ефикасних покретача за мотивацију. Зато је неопходно „позвати” ученике да активно учествују у процесу учења које ће на тај начин постати креативно, занимљиво и мотивационо, а настава интерактивна за све ученике.
Како сте почели да, уз посао учитеља, пишете и уџбенике? И колико мислите да је значајно да аутори буду људи који су сваког дана у учионици?
Своју успешну сарадњу са издавачком кућом Едука започела сам 2008. године као коаутор Радне свеске из српског језика за 4. разред основне школе. Веома сам захвална професорки др Нади Тодоров која ме је позвала да са њом и мојом сјајном колегиницом, Стеванијом Кеча, радим на изради овог пројекта. Претходних неколико година професорка Нада Тодоров је у моју школу доводила на праксу студенте завршне године Педагошког факултета у Сомбору. Тада смо се упознале и почеле да сарађујемо. Имала сам привилегију да баш од ње много научим.
Веома је важно да аутори уџбеника добро познају узраст ученика: да разумеју ученике и њихове индивидуалне разлике, да знају који је ниво њиховог предзнања, вештина и способности, које су њихове јаче стране али и слабости, која су то њихових уверења, ставови и интересовања. Зато мислим да је искуство стечено непосредним радом са ученицима непроцењиво.
Аутор сте већином уџбеника за математику, којом децу често „плаше“ и пре поласка у школу. Да ли је план и програм за овај предмет прилагођен деци и може ли свако дете (уредног развоја) научити математику за петицу?
Програм наставе и учења математике је првенствено намењен наставницима, али и онима који на посредан начин учествују у образовању и васпитању. Наставници на основу датог програма планирају и остварују наставу и учење према потребама свог одељења, уважавајући и индивидуалне разлике ученика.
Мислим да је свака оцена за ђака. Важно је да је свако дете на часовима активно и да напредује према својим могућностима, интересовањима, склоностима и потребама.
Откуд интересовање управо за математику?
Мислим да је то интересовање настало још у раном детињству. Мој отац је био учитељ у комбинованом одељењу, на салашу у предграђу Сомбора. У истој кући у којој је живела моја породица била је и школа. Тачније, само једна учионица и петнаестак ученика. Пре поласка у први разред била сам најмлађе дете, а да не бих остајала сама у дворишту, отац ми је дозвољавао да за време часова боравим у учионици. Међутим, посвећен свом раду, годинама није обраћао пажњу на мене. Упијала сам све што сам у тој учионици имала прилику да чијем и видим, стицала радне навике а да то од мене нико није захтевао и борила се да ме отац примети. Већ са само пет година читала сам и писала, сабирала и одузимала, а мала дрвена рачунаљка ми је била омиљена играчка. Био је то самосталан рад у правом смислу те речи. После подне, када није било ђака, учионица је била моја мала позорница. Маштајући да сам учитељица, мојим замишљеним ђацима задавала сам математичке задатке, објашњавала их и пред таблом решавала. Овко сам одрастала и математика од мог раног детињства остала у фокусу мог интересовања.
Када сам постала учитељица, својим ђацима сам преносила љубав према математици. Тако је многим генерацијама које сам извела математика била омиљени предмет.
О чему посебно водите рачуна кад креирате уџбенике?
Морам најпре да истакнем да смо професор др Бошко Влаховић, главни уредник издавачке куће Едука и професор педагогије, и ја коаутори уџбеника из математике за 3. разред и радне свеске. Наша веома успешна сарадња траје више од десет година. Неизмерно сам захвална професору на свему што ме је научио и увек пружио своју подршку. Уџбеник из математике за 4. разред и радну свеску сам самостално креирала.
Полазећи од тога да је уџбеник основно и најважније средство учења, трудим се да ученицима олакшам усвајање нових знања, да им учење учиним занимљивим и интересантним.
Ево неколико примера из уџбеника за 3. и 4. разред и радних свезака.
Израда уџбеника је тимски рад који захтева много посвећености. Квалитету мојих уџбеника и радних свезака, поред професора Влаховића, свакако је допринео тим на челу са одговорном уредницом Наташом Ковжан Кун и бројни учитељи и наставници математике који су ми у својству рецензената пружили своју несебичну помоћ.
Рад у учионици подразумева и свакодневни контакт с родитељима. Какво је ваше искуство у погледу родитељства данас и укључености родитеља у образовање деце? Да ли је то ангажовање веће него што би требало или пак супротно томе – мање?
Мислим да је тај проблем „у рукама” учитеља и да је још од првих контаката учитеља са родитељима потребно да се стекне узајамно поверење. Зато сваки сусрет учитеља са родитељима треба да буде позитиван, топао и пријатељски. Учитељ треба родитељима да саопштити да жели да сарађује са њима, да цени њихову подршку, да поштује њихово знање и интересовања и да се радује заједничком раду. Треба често да информише родитеље о томе шта се дешава у одељењу, којим темпом њихова деца напредују или можда у нечему заостају, колико су дружељубива и спремна за сарадњу.
Учитељ треба и да укључи родитеље у многобројне активности у учионици и ван ње, да помогне родитељима у организацији слободног времена деце, у стварању њихових радних навика, али и да их подучи када и у ком обиму треба деци да пруже помоћ око израде домаћих задатака.
Потребно је родитељима објаснити зашто и колико ученике омета у њиховом развоју када им они пружају већу помоћ и да учитељ нећете замерити детету ако неки од задатака није урађен. Једино тако ће учитељ сазнати који задатак је за неког ученика био проблем и пружиће му објашњење и стручну помоћ. Тако ће се изградити сараднички однос учитеља и родитеља и на тај начин ће родитељи постепено изградити „праву меру” свог ангажовања у образовању њихове деце.
Ово су нека моја искуства која су у пракси била веома успешна.