Нова школска година се ближи, а ми о свему што нас у њој очекује, о томе колико су се деца променила, шта знају прваци данас кад седну у клупе, а шта би требало да знају, као и о најчешћим грешкама које родитељи (обично у најбољој намери) праве, разговарамо са Иваном Бошњак Бошњак, сарадницом Зелене учионице и учитељицом са вишедеценијским искуством.
Дете које полази у школу треба да има развијене моторичке способности, да веже пертле, да уме да постави питање и да одговори на задате инструкције. Треба да зна да одржава хигијену, да само спакује потребне свеске и уџбенике за школу. Треба да запамти шта има за домаћи, а не да чека маму да преко Вибер групе пита другу маму.
Шта је то што је вашим колегама и вама најпотребније? Шта очекујете од оних који се питају?
Волела бих да се питамо ми, људи из струке, а не они који немају искуства “на терену”. То би колегама била права подршка. Ми умемо да радимо свој посао и желимо да га радимо најбоље што умемо. Сметају нам опречна мишљења из министарства и посебно нам смета то што се свако ко стигне меша у наш посао.
Ове године добијате прваке. Извели сте већ неколико генерација и то вам даје другачију перспективу, па можете да сагледате све промене које се дешавају, кроз генерације. Колико су се деца променила, а колико родитељи?
Постоје научна истраживања која кажу да од 2000. године интелигенција човечанства опада. Просветним радницима то нико није саопштио. А ако је тако, требало би да озбиљно променимо методе и начине рада, као и наставне садржаје. О томе би требало да “они који се питају” озбиљно поведу рачуна.
Деца су се променила јер их је променио начин живота родитеља. Родитељи се све ређе играју са својом децом, све ређе разговарају са њима. Учитељ често бива у ситуацији да дете тражи љубав и пажњу какву у породици нема. Намерно кажем “какву”, јер су деци потребна ограничења, јасна правила понашања, навике које нису везане за учење, него за живот.
Дете које зна правила, везује се за особу која им је правила увела, а то су често учитељи, пре него родитељи.
Моје искуство са генерацијом која је управо завршила четврти разред је изузетно. Имала сам најемпатичније ђаке икад и веома сарадљиве родитеље.Та веза родитељ – учитељ- дете је веома значајна за напредак детета
Унапред се радујем ђацима – првацима, јер волим њихову искреност и емоцију. Како ће бити – видећемо. Морам истаћи да је школа у којој радим на терену где живе људи који веома цене породичне вредности, а то је најзначањије за развој деце. Деца са “нашег терена” умеју да се попну на дрво, играју се на улици, посећују се међусобно… тако да можда нисам најадекватнији саговорник око тога шта се код деце и родитеља променило.
А школа, да ли се и она променила?
Ово је одлично питање. Школа је један тром организам, који се веома тешко мења. Најчешће, чујем како неко од колега каже: “Ја радим као што је мене моја учитељица учила”. Ако су наше учитељице, које су рођене у првој половини 20. века, радиле као њихове учитељице, које су рођене крајем 19. века, онда се у нашим школама ради по моделима тих учитеља, а свет је отишао далеко напред. Деца такође.
И наставни садржаји се веома тешко мењају, због тога деци школа бива све мање занимљива.
Шта је то што бисте саветовали родитељима да промене у односу према учитељима и школи, а шта би ваше колеге требало, можда, да раде другачије?
Родитељи све више имају потребу да раде наш посао. Не разумеју да нису обучени за то. Само знање читања, писања, рачунања, није довољно да научиш дете. Просветни радници су школовани за то.
Увек напомињем да сам дете два просветна радника, а да моји родитељи нису никад са мном радили домаће задатке, нити су ме учили унапред. Такође, као родитељ, нисам са својом децом радила домаћи. Њихова школа је била њихова ствар. Али, родитељ треба да је – родитељ. Ни учитељи се не мешају у послове ђачких родитеља, иако већина нас мисли да би могла да се бави пословима које они обављају. Вероватно не би ниједном родитељу пријало када бисмо ми његовом надређеном сугерисали начин на који дотични родитељ треба ради свој посао.
Разумем да је сваком родитељу његово дете најбитније, али родитељи морају да знају да са њиховом децом не раде добре виле које испуњавају жеље деце и родитеља, него људи који су ШКОЛОВАНИ ЗА ПОСАО КОЈИ ОБАВЉАЈУ.
Свако дете воли свог учитеља. Ако од родитеља буде слушао ружно о учитељу, изгубиће поверење у – родитеље, не у учитеља! Јер, учитељи деци не говоре ружно о њиховим родитељима, а деца су склона да бране оне који су нападнути.
Што се односа учитељ (мислим на све просветне раднике кад кажем “учитељ”) родитељ тиче, ми морамо да разумемо да смо МИ ти који морају да воде пристојну комуникацију, чак и кад нас родитељ вређа. Не смемо одговорити истом мером, јер морамо и њима примером показати како се пристојно комуницира. Такође, не смемо дозволити да ЕсДневник (који је одличан) замени живу комуникацију са родитељима. Биће свима много лакше, ако, као и деци, и родитељима поставимо правила и ограничења везана за наш посао.
И понављам, ако постоји поверење између учитеља и родитеља, и дете ће се осећати лепше.
Припрема за полазак у први разред сада је много другачија. Велики број родитеља плаћа приватне часове својим предшколцима како би спремни дошли у школу. А опет, неке животне вештине изостају. Да ли је већи број првака који умеју да читају, од оних који знају како се везују пертле? И шта би првак заиста требало да зна?
Уместо одговора на део питања, који би био предуг, поставила бих неколико питања родитељима:
– Да ли сте за најбољег друга/другарицу икад у животу бирали оног ко је знао да чита и пише приликом поласка у први разред?
– Да ли сте за брачног партнера бирали оног који је био одличан у основној школи?
– Јесте ли, приликом избора венчаног кума тражили ђачку књижицу оног за кога сте желели да вам кумује?
Дете у првом разреду треба да говори правилно. Имали смо у школи ситуацију где дечак не уме да изговори неколико гласова, а мама каже да је то њој веома симпатично, јер је “јааако сладак тако како не зна да прича”. А моја колегиница пита мајку: “А кад буде имао бркове за коју годину, да ли ћете и онда мислити да је јаако слатко што тако прича?”
Дете које полази у школу треба да има развијене моторичке способности, да веже пертле, да уме да постави питање и да одговори на задате инструкције. Треба да зна да одржава хигијену, да само спакује потребне свеске и уџбенике за школу. Треба да запамти шта има за домаћи, а не да чека маму да преко Вибер групе пита другу маму.
И на крају, пар савета родитељима:
* ПРИХВАТИТЕ своје дете онакво какво је.
* Не презаштићујте дете, јер ће га кад-тад сачекати живот.
* Школа не сме да буде једина обавеза детета. Нека има обавезе у кући, породици.
* Не питајте дете кад се врати из школе: “Ко те је дирао?”, “Шта сте радили у школи?”, него: “Шта се данас лепо догодило у школи? Шта си данас научио?”
И можда најбољи савет: Верујте учитељу, учитељ ваше дете гледа пет сати дневно. Сарађујте са учитељем, то је на корист вашег детета!