Nova školska godina se bliži, a mi o svemu što nas u njoj očekuje, o tome koliko su se deca promenila, šta znaju prvaci danas kad sednu u klupe, a šta bi trebalo da znaju, kao i o najčešćim greškama koje roditelji (obično u najboljoj nameri) prave, razgovaramo sa Ivanom Bošnjak Bošnjak, saradnicom Zelene učionice i učiteljicom sa višedecenijskim iskustvom.
Dete koje polazi u školu treba da ima razvijene motoričke sposobnosti, da veže pertle, da ume da postavi pitanje i da odgovori na zadate instrukcije. Treba da zna da održava higijenu, da samo spakuje potrebne sveske i udžbenike za školu. Treba da zapamti šta ima za domaći, a ne da čeka mamu da preko Viber grupe pita drugu mamu.
Šta je to što je vašim kolegama i vama najpotrebnije? Šta očekujete od onih koji se pitaju?
Volela bih da se pitamo mi, ljudi iz struke, a ne oni koji nemaju iskustva “na terenu”. To bi kolegama bila prava podrška. Mi umemo da radimo svoj posao i želimo da ga radimo najbolje što umemo. Smetaju nam oprečna mišljenja iz ministarstva i posebno nam smeta to što se svako ko stigne meša u naš posao.
Ove godine dobijate prvake. Izveli ste već nekoliko generacija i to vam daje drugačiju perspektivu, pa možete da sagledate sve promene koje se dešavaju, kroz generacije. Koliko su se deca promenila, a koliko roditelji?
Postoje naučna istraživanja koja kažu da od 2000. godine inteligencija čovečanstva opada. Prosvetnim radnicima to niko nije saopštio. A ako je tako, trebalo bi da ozbiljno promenimo metode i načine rada, kao i nastavne sadržaje. O tome bi trebalo da “oni koji se pitaju” ozbiljno povedu računa.
Deca su se promenila jer ih je promenio način života roditelja. Roditelji se sve ređe igraju sa svojom decom, sve ređe razgovaraju sa njima. Učitelj često biva u situaciji da dete traži ljubav i pažnju kakvu u porodici nema. Namerno kažem “kakvu”, jer su deci potrebna ograničenja, jasna pravila ponašanja, navike koje nisu vezane za učenje, nego za život.
Dete koje zna pravila, vezuje se za osobu koja im je pravila uvela, a to su često učitelji, pre nego roditelji.
Moje iskustvo sa generacijom koja je upravo završila četvrti razred je izuzetno. Imala sam najempatičnije đake ikad i veoma saradljive roditelje.Ta veza roditelj – učitelj- dete je veoma značajna za napredak deteta
Unapred se radujem đacima – prvacima, jer volim njihovu iskrenost i emociju. Kako će biti – videćemo. Moram istaći da je škola u kojoj radim na terenu gde žive ljudi koji veoma cene porodične vrednosti, a to je najznačanjije za razvoj dece. Deca sa “našeg terena” umeju da se popnu na drvo, igraju se na ulici, posećuju se međusobno… tako da možda nisam najadekvatniji sagovornik oko toga šta se kod dece i roditelja promenilo.
A škola, da li se i ona promenila?
Ovo je odlično pitanje. Škola je jedan trom organizam, koji se veoma teško menja. Najčešće, čujem kako neko od kolega kaže: “Ja radim kao što je mene moja učiteljica učila”. Ako su naše učiteljice, koje su rođene u prvoj polovini 20. veka, radile kao njihove učiteljice, koje su rođene krajem 19. veka, onda se u našim školama radi po modelima tih učitelja, a svet je otišao daleko napred. Deca takođe.
I nastavni sadržaji se veoma teško menjaju, zbog toga deci škola biva sve manje zanimljiva.
Šta je to što biste savetovali roditeljima da promene u odnosu prema učiteljima i školi, a šta bi vaše kolege trebalo, možda, da rade drugačije?
Roditelji sve više imaju potrebu da rade naš posao. Ne razumeju da nisu obučeni za to. Samo znanje čitanja, pisanja, računanja, nije dovoljno da naučiš dete. Prosvetni radnici su školovani za to.
Uvek napominjem da sam dete dva prosvetna radnika, a da moji roditelji nisu nikad sa mnom radili domaće zadatke, niti su me učili unapred. Takođe, kao roditelj, nisam sa svojom decom radila domaći. Njihova škola je bila njihova stvar. Ali, roditelj treba da je – roditelj. Ni učitelji se ne mešaju u poslove đačkih roditelja, iako većina nas misli da bi mogla da se bavi poslovima koje oni obavljaju. Verovatno ne bi nijednom roditelju prijalo kada bismo mi njegovom nadređenom sugerisali način na koji dotični roditelj treba radi svoj posao.
Razumem da je svakom roditelju njegovo dete najbitnije, ali roditelji moraju da znaju da sa njihovom decom ne rade dobre vile koje ispunjavaju želje dece i roditelja, nego ljudi koji su ŠKOLOVANI ZA POSAO KOJI OBAVLJAJU.
Svako dete voli svog učitelja. Ako od roditelja bude slušao ružno o učitelju, izgubiće poverenje u – roditelje, ne u učitelja! Jer, učitelji deci ne govore ružno o njihovim roditeljima, a deca su sklona da brane one koji su napadnuti.
Što se odnosa učitelj (mislim na sve prosvetne radnike kad kažem “učitelj”) roditelj tiče, mi moramo da razumemo da smo MI ti koji moraju da vode pristojnu komunikaciju, čak i kad nas roditelj vređa. Ne smemo odgovoriti istom merom, jer moramo i njima primerom pokazati kako se pristojno komunicira. Takođe, ne smemo dozvoliti da EsDnevnik (koji je odličan) zameni živu komunikaciju sa roditeljima. Biće svima mnogo lakše, ako, kao i deci, i roditeljima postavimo pravila i ograničenja vezana za naš posao.
I ponavljam, ako postoji poverenje između učitelja i roditelja, i dete će se osećati lepše.
Priprema za polazak u prvi razred sada je mnogo drugačija. Veliki broj roditelja plaća privatne časove svojim predškolcima kako bi spremni došli u školu. A opet, neke životne veštine izostaju. Da li je veći broj prvaka koji umeju da čitaju, od onih koji znaju kako se vezuju pertle? I šta bi prvak zaista trebalo da zna?
Umesto odgovora na deo pitanja, koji bi bio predug, postavila bih nekoliko pitanja roditeljima:
– Da li ste za najboljeg druga/drugaricu ikad u životu birali onog ko je znao da čita i piše prilikom polaska u prvi razred?
– Da li ste za bračnog partnera birali onog koji je bio odličan u osnovnoj školi?
– Jeste li, prilikom izbora venčanog kuma tražili đačku knjižicu onog za koga ste želeli da vam kumuje?
Dete u prvom razredu treba da govori pravilno. Imali smo u školi situaciju gde dečak ne ume da izgovori nekoliko glasova, a mama kaže da je to njoj veoma simpatično, jer je “jaaako sladak tako kako ne zna da priča”. A moja koleginica pita majku: “A kad bude imao brkove za koju godinu, da li ćete i onda misliti da je jaako slatko što tako priča?”
Dete koje polazi u školu treba da ima razvijene motoričke sposobnosti, da veže pertle, da ume da postavi pitanje i da odgovori na zadate instrukcije. Treba da zna da održava higijenu, da samo spakuje potrebne sveske i udžbenike za školu. Treba da zapamti šta ima za domaći, a ne da čeka mamu da preko Viber grupe pita drugu mamu.
I na kraju, par saveta roditeljima:
* PRIHVATITE svoje dete onakvo kakvo je.
* Ne prezaštićujte dete, jer će ga kad-tad sačekati život.
* Škola ne sme da bude jedina obaveza deteta. Neka ima obaveze u kući, porodici.
* Ne pitajte dete kad se vrati iz škole: “Ko te je dirao?”, “Šta ste radili u školi?”, nego: “Šta se danas lepo dogodilo u školi? Šta si danas naučio?”
I možda najbolji savet: Verujte učitelju, učitelj vaše dete gleda pet sati dnevno. Sarađujte sa učiteljem, to je na korist vašeg deteta!