Тежња ка томе да буду савршени, да не греше, да буду увек на висини задатка који није нимало једноставан, наметнула се родитељима последњих година. И све смернице и савети које добијају од стручњака често буду схваћени као нешто што МОРА и, ако се деси да погреше, да их изда стрпљење, родитељи умеју да криве себе и осећају као да им то родитељство баш и не иде.
А то је далеко од истине. Грешке су дозвољене зато што смо људска бића. И зато што и на грешкама учимо. То су лекције које чине да будемо бољи, али само ако не тежимо да будемо савршени.
Нова књига клиничког психолога Невене Ловринчевић „Зашто не треба да будете савршен родитељ“ написана је, како ауторка сама каже, управо као путоказ родитељима који теже да буду бољи, али не гаје илузију да је могуће бити савршен. Зато она у уводу напомиње „ако желите да будете савршен родитељ, онда ова књига није за вас“.
Конципирана је тако да представља замке у које родитељи током одрастања деце упадају, покушавајући да буду безгрешни на том путу. „Данашња деца су паметнија од нас.“, „Најважније ми је да моје дете буде срећно.“, „Моје дете је изузетно.“, „Не желим да спутавам дететову личност“…
Међу осталима, издвојићемо замку коју је учитељица назвала:
Учитељица је неправедна
„Има једва двојку из математике, наставница је много строга.“
„Не вреди, то је таква држава, само непоштени могу да успеју…“
„Како да напредујем у таквој средини? У све три фирме у којима сам радио нису се ценили знање и способности.“
Примери
Сава (14 година) често у школи удара децу, гура их да падну, баца њихове ствари. После последњег инцидента када је млађе дете бацио у контејнер, Савину маму су позвали у школу и она објашњава психологу и разредној: „Сава је добар… Он само жели да се игра с децом. Али они га задиркују и не желе да се играју с њим…“
Намера
Желите да подржите дете тако што за проблем с којим се оно суочава тражите одговорне у окружењу.
Заиста верујете да су за дететов проблем или за захтевне ситуације с којима се сусреће одговорне друге особе.
Чињенице
То да је неко други (друг, учитељица, мама, тата, шеф, партнер, политичари…) одговоран за то како се осећамо и шта радимо веома је фрустрирајуће, али парадоксално и сасвим супротно – то је и релаксирајућа позиција за нас. Јер ако су други одговорни за наше незадовољство, онда нама само остаје да будемо кивни на те друге и ништа друго, јер моћ да нешто промене је њихова (пошто су они криви, односно одговорни). Дакле, наше је да протестујемо, љутимо се, а када се понашамо деструктивно или неадекватно, да укажемо на то ко је за наше понашање одговоран. И чекамо да се тај неко промени. Што се по правилу, наравно, не дешава. И тако, остадосмо заглављени.
Ако се усмеримо на то да понашање не тумачимо у терминима добро–лоше (односно праведно–неправедно) већ функционално–нефункционално, ствари постају мало јасније. То што строгост наставнице математике доживљавамо као узрок лошег постигнућа нашег детета тешко ће нас померити ка адекватним решењима. Ако је заиста строга, она то није од јуче и није само према вашем детету. Осим ако је њена строгост таква да практично крши неке прописе (а тада ће ваша интервенција заиста имати ефекта), ви на њене захтевније критеријуме не можете да утичете.
Зато, уместо да се бавите наставницом, биће функционалније да увидите шта је то што ваше дете може да уради како би постигнуће било боље (да пажљивије прати на часу, да више вежба, иде на додатну наставу и сл.). Неће бити наодмет ни да можда ви прилагодите своја очекивања, па да уместо петицом будете задовољни и тројком или четворком, ако процените да се дете трудило.
Да ли сам на погрешном путу?
1. Сагледавате понашање других људи с којима сте ви или дете у контакту (наставници, пријатељи, васпитачице, друга деца) и имате своје ставове и уверења о њиховом понашању – НИСТЕ на погрешном путу.
2. Увиђате узрочно-последичну везу између понашања вашег детета и понашања неке друге особе – НИСТЕ на погрешном путу.
3. Увиђате удео који ваше дете или ви имате у комуникацији с другим особама – НИСТЕ на погрешном путу.
4. Понекад се осећате љуто и фрустрирано због понашања других људи – НИСТЕ на погрешном путу.
5. Очекујете да у проблематичним ситуацијама у којима се ваше дете нашло надлежни поштују правила и закон (на пример, Правилник о оцењивању ученика или Правилник о поступању у случајевима насиља, злостављања и занемаривања) – НИСТЕ на погрешном путу.
6. У већини ситуација које су за ваше дете проблем или су захтевне сматрате да су неке друге особе одговорне – ЈЕСТЕ на погрешном путу.
7. Очекујете да људи промене своје понашање зато што ви сматрате да то треба да ураде (јер је то праведно, истинито, логично и сл.) – ЈЕСТЕ на погрешном путу.
8. Очекујете да надлежни занемаре правила зато што ви сматрате да она нису у реду или да је потребно да из неког разлога она не важе за ваше дете – ЈЕСТЕ на погрешном путу.
Понашање детета које можете очекивати
– Незрели облици понашања у односу на оно што се очекује у том узрасту.
– Чести напади беса, могућа физичка и вербална агресивност у односу с вршњацима.
– Тешкоће у прихватању ауторитета, с могућим агресивним испадима.
– Неспремност за захтевне и потенцијално непријатне ситуације.
– Слабије постигнуће у односу на способности.
– Проблеми у истрајавању у некој активности, лако одустајање.
Могући исходи
– Низак праг фрустрационе толеранције
– Неспремност за напор и непријатности
– Емоционална и социјална незрелост
– Лош развој радних навика
– Тешкоће у прихватању правила
– Неспремност за преузимање одговорности – Несамосталност и пасивност у односу на школске и друге обавезе
– Недостатак упорности и способности истрајавања у активностима, лако одустајање
– Честе промене посла и неефикасност
– Тешкоће у партнерским и пријатељским односима
Савет
– У различитим ситуацијама с којима се дете сусреће током одрастања, а које доносе позитивна и негативна искуства, указујте детету на узрочно-последичне односе. На пример: „Видиш како си одлично урадио контролни након што си ових дана више вежбао задатке.“ Или: „Вероватно је требало више да вежбаш да би оцена на контролном била боља.“
– Разговарајте с дететом о томе шта би могло другачије да уради да би постигло оно што жели (што му је важно).
– Опомените дете када у дискусијама кривицу сваљује на другог скрећући му пажњу на то да ту другу осо бу не можемо да променимо.
– Ако дете у некој проблематичној ситуацији стално реагује на исти начин, а није задовољно резултатом, помозите му да увиди да је време да размотри шта може другачије да уради. На пример, ако има проблем с другом који га задиркује, шта обично ради? Тражи да друг престане и узнемири се? Да ли то има ефекта? Ако нема, разговарајте о томе шта би друго могао да покуша. Да се одлучно супротстави? Да игнорише? Обавести учитељицу? Избор постаје лакши ако не размишљамо у категоријама добро–лоше већ ефикасно–неефикасно и ако се не концентришемо само на оно што не можемо да урадимо, већ на оно што можемо.
– У процесу васпитања приближите детету уверење да нисмо одговорни за то како се други људи понашају, али да ни они нису одговорни за то како се ми понашамо. У свакој ситуацији имамо могућност да изаберемо шта ћемо урадити.
ПОРУКА: Што смо спремнији за преузимање одговорности за оно што смо чинили у прошлости и што чинимо сада, бићемо спремнији за доношење одлука у будућности.
А тек преузимањем одговорности за свој живот и своје поступке заиста и сазревамо.