Rubrika Mi VAS pitamo ovog utorka bogatija je za još jedan tekst. Reč je o našem razgovoru sa učiteljicom Marijom Bastić. Marija profesor razredne nastave i pedagoški savetnik u OŠ „Janko Veselinović“. Autorka je bloga „Od lutke do znanja” i istoimenog akreditovanog seminara namenjenog učiteljima i vaspitačima. Dobitnica je nagrade „Najbolji edukatori Srbije 2019”, Udruženja „Živojin Mišić” i autorka udžbenika Svet oko nas 2 i Priroda i društvo 3 u izdanju IK „Freska”.
Marija ima bogato iskustvo u radu s decom i kroz svoj svakodnevni posao trudi se da pronađe put do svakog svog učenika, kroz kombinaciju savremenih i tradicionalnih metoda nastave. Sama za sebe kaže da je nastavnik koji se ne uklapa u neku formu, već osluškuje, menja, prilagođava svoj način rada.
Evo šta ona kaže kakve su to promene potrebne našim školama.
Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
Dugo sam razmišljala šta bih odgovorila i kako bih odgovorila na ovo pitanje. Za mene školu ne predstavljaju zidovi, lepe učionice, šarene zavese… za mene školu čine učitelji i nastavnici koji rade u njoj. Da bi ta škola bila srećno mesto i učitelji i nastavnici treba da budu srećni i nasmejani. Neiskrena bi bilo da kažem da ne bih volela da radim u najsavremenijim uslovima, u prelepoj učionici s modernim nastavnim sredstvima. Ipak, važnije od toga mi je da budem okružena kolegama koje vole svoj posao, vole decu, koje su stručnjaci, koje dele svoja znanja, iskustva i umeća… Tada se stvara topla atmosfera koja predstavlja srećno mesto za učitelje i nastavnike.
A deca? Šta je potrebno da bi oni u školi bili srećni?
Ovo pitanje se nadovezuje na prvo. Dobar učitelj i nastavnik će svakom detetu svojim radom, odnosom, pozitivnom atmosferom stvoriti srećno mesto. Smatram da su deca neispisane knjige koje našim odnosom, usmeravanjem i primerom možemo oslikati i upotpuniti.
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
Sebe ne doživljavam kao učitelja koji se uklapa u neku formu. Uvek radim onako kako želim poštujući nastavni plan i program. Osluškujem svoje đake i pružam im ono što im u tom trenutku treba.
Volela bih da možemo da organizujemo nastavu u prirodi, izlet, posetu muzeju, posetu pozorištu i bioskopu koja će biti besplatna za sve učenike. Živimo u gradu koji nam nudi sve te mogućnosti, ali previsoke cene usluga agencije i prevoza nam to uskraćuju.
Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
Treba da krenemo od nas samih i kako se ponašamo jedni prema drugima. Celokupna situacija u državi nas je udaljila jedne od drugih. I kao učitelj i kao roditelj smatram da treba da krenemo da rešavamo probleme iz naše same okoline. Ne možemo da tražimo podršku od većih instanci, ako na mikro nivou ne rešavamo probleme. Danas su ljudi otuđeni jedni od drugih i zato je važno pokazati dobru volju, osmeh i razumevanje. Kada počnemo da slušamo jedni druge, počeće i problemi da se rešavaju.
Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
Uf, teško pitanje. Promenila bih brojno stanje dece u jednom odeljenju. Uvela bih 5 časova nedeljno fizičkog vaspitanja, uvela bih časove dramske igre i umetnosti. Smanjila bih broj udžbenika koje deca koriste u nastavi. Zabranila bih korišćenje mobilnih telefona u školskom dvorištu i u prostorijama škole!
A dugoročno? Kakva nam je reforma obrazovanja zapravo potrebna?
Da bismo pričali o reformi potrebno je da neko čuje učitelje, jer smatram da su oni stub prosvetnog sistema. Reformisati neki sistem nije lak posao, ali onaj ko se bavi reformom mora da bude iz redova nastavnog kadra. U zemlji u kojoj roditelji kupuju table, flomastere, zavese, klima uređaje, lopte… treba ozbiljno promisliti šta je reforma i odakle krenuti.