Основци „зависни“ од приватних часова
Подаци Завода за статистику показују да у Србији сваки четврти ђак одлази на плаћене часове, али не, као некад, из математике, српског и страних језика, већ из већине предмета
НЕKАДА су родитељи крили да деци плаћају приватне часове, а чинили су то ретко – пред контролни задатак или када већ „ђаво однесе шалу“, па ђак мора на поправни испит. Данас је, чини се, за скривање податак да малишан нема помоћ приватног наставника. И то не понекад, него током читаве школске године. Подаци Завода за статистику показују да у Србији сваки четврти ђак одлази на плаћене часове, али не, као некад, из математике, српског и страних језика, већ из већине предмета. Још више дилема се „разлистава“ пред чињеницом да се ова појава масовно раширила код малишана од првог до четвртог разреда основне школе. Да ли је та слика само одраз моде или би је требало „прогласити“ кривом, а кривицу потражити у образовном систему, наставницима, родитељима, деци, и како је то било некад, за „Живот плус“ говоре Марија Живанов, учитељица у пензији и Ивана Домиан, млада учитељица.
– У време када сам ја радила, приватни часови су били изузетак, а не правило – каже учитељица Марија. – Већина наставника је ученицима пружала максималну помоћ на редовној, али и на допунској настави. Она је била обавезна једном недељно, с тим што смо је по потреби држали чешће, нарочито када је на ред долазило сложеније градиво из математике. Усмеравали смо ђаке да буду колегијални и да успешнији вежбају са другарима којима је неки предмет теже ишао. Било нам је важно да усвоје оно што је планом и програмом предвиђено, а није увек било лако. Данас је, чини се, све другачије. Прихватила бих да је једно од објашњења – захтевније градиво, оптерећеност наставника бројним формалностима или незгодно радно време родитеља.
Јасно је да се у међувремену нешто променило, али питање је – шта? Учитељица Ивана каже да наставни план и програм није много измењен у односу на време када је и сама седела у школској клупи, али да све друго јесте, и то драстично.
– Образовни систем не може адекватном брзином да испрати промене које су уследиле – тврди Ивана. – Деца савременог доба су научена да су им информације лако доступне и да на сва питања брзо дођу до одговора. Такав доживљај стварности неретко код њих негује нестрпљивост и немотивисаност ако се на награду дуго чека. Наш образовни систем је замишљен да се радом и вежбањем код куће знање учвршћује, а управо то изостаје. У систему пребацивања одговорности, нико није крив за то. Ако деца не успевају са лакоћом да испуне постављене стандарде, а родитељи раде до касних сати, онда је логично да се обраћају за помоћ са стране.
ПОТРЕБНЕ НОВЕ МЕТОДЕ
САГОВОРНИЦЕ „Живота плус“ истичу да би решење могло да се нађе у осмишљавању нових метода учења или опремању учионица у којима би ученици кроз игру и забаву усвајали нове појмове и развијали своје способности. На тај начин би и они и наставници били мотивисанији за рад, јер би се ишло у корак са захтевима савременог друштва, а потреба за додатним часовима би се смањила.
Многи прст кривице упиру управо у родитеље који су све мање вољни да раде са својим основцима, па грижу савести „перу“ тако што им скупо плаћају часове или интервенишу кад год дете добије лошију оцену, чинећи да се оно осећа презаштићено, а самим тим и спремно да се непримерено понаша у школи. Учитељица Марија каже да ако већ нешто треба да им се замери, онда је то измењен однос према наставницима.
– Чини ми се да су родитељи некада имали више поштовања према нама, што се директно рефлектовало на однос ђака према учитељима, који нас се нису плашили, али су поштовали оно што се договоримо, а сада се понашају као да ми треба да се прибојавамо њих. Променио се и став учитеља према ученицима, који је сада више „екс катедра“ (ауторитативан). Ми смо неговали строг, али близак однос, у којем није било присиле, него договора. Ако неко не уради домаћи, били смо спремни да без повишеног тона и наредбе са њим седимо после часова да би написао задатак и схватио да му је лакше када на време извршава обавезе – објашњава Марија.
Саговорнице се слажу да родитељи данас из велике љубави, али и из незнања, покушавају на све начине да заштите децу, и то под изговором: „Да се они не муче“. Зато уместо њих раде домаће задатке или их упућују на редовне приватне часове, чинећи им неретко „медвеђу услугу“. Деца се опусте, на редовној настави искључе мозак, јер знају да ће све надокнадити са приватним учитељем, а на дуже стазе постају несигурна у себе, „зависна“ од помоћи у учењу и несамостална.
– Али, с друге стране, треба нагласити да у нашим школама седе многе препаметне и предивне душе, и треба похвалити родитеље који су пред силама машинерије званом „журба“ бар на тренутак зауставили казаљке и сели поред свог детета, провозали са њим круг на бициклу, одиграли фудбал или му прочитали бајку пред спавање – завршава Ивана.
Татјана Лош
Извор: Новости