Из трећег угла
Морам вам признати да ме иритира кад видим колико људи вапи за осмехом, лепом речју, разумевањем, саосећањем и љубављу, а колико су неспремни да то исто пруже другима. Они најнамргођенији, користећи најгрубље могуће рећи, жале се и љуте што су сви око њих намрштени и надрндани, нервозни, нељубазни и отресити. И шта да им кажем? „Погледај се у огледало“ би рецимо било прикладно, али нешто сумњам да би им намамило осмех на лице. „Промени себе, и промениће се свет око тебе”? Радо, али приметила сам да све већи број људи добије благи алергијски напад кад чује ту реченицу.
Не кажем ништа, паметније ми је. Најрадије бих их питала како, и са којим правом, очекују да се свет око њих мења а да они ништа не ураде, да баш никако томе не допринесу или на неки начин у томе учествују. Ово питање, генерално, а нарочито у људима који живе, или су живели на Балкану деведесетих година, изазива велики отпор. Жустре дискусије. Људи се љуте кад их позовеш на личну промену, или кад их питаш шта су они конкретно урадили да учине овај свет лепшим местом. Али не презају од тога да ти кажу како је свет ружан, и „је л’ си чула ово, је л’ си чула оно”…
Ја се увек носим мишљу да људи око мене могу имати исте, ако не и горе проблеме од мене, и да баш и не жуде за мојом намрштеном њушком. Зато се трудим да увек обесим осмех испод носа, уместо обрва испод чела, колико год да ми можда у неким тренуцима и није до осмеха.
Сећам се, пре доста година, ишла сам једном до два пута недељно на Лиманску пијацу у Новом Саду, по свеже намирнице. Још онда сам сама себе истренирала да се смешим увек и свугде. Нисам на то више ни обраћала пажњу. Једног кишовитог дана зауставио ме је старији човек, продавац за тезгом, и пружио ми повећу чоколаду са лешником. Моја омиљена. Имао је огроман осмех на лицу, деловао је срећно, као да му се нешто лепо десило непосредно пре мог доласка. Прво сам помислила да хоће да ми прода чоколаду, пошто сам буцка, сигурно је претпоставио да волим слатко. Ухватио ме је за руку, гурнуо ми чоколаду, и рекао: „Драго дете, ово ти је поклон за вечити осмех. Видео сам те пуно пута, али никада без осмеха. Ти си једина која има осмех, валда у овом целом граду. Немогуће да ти је баш увек све потаман. Како успеваш?“
Искрено, не знам ни шта сам му одговорила. Била сам збуњена и изненађена. Чоколаду нисам хтела да узмем, јер била је поскупа, и нисам хтела да излажем трошку неког ко сваки дан, по свакаквим временским условима, дрежди на пијаци. Узела сам неке жваке, јер је човек био упоран у жељи да ме награди. Сваки следећи пут кад бих отишла на пијацу макар би му махнула. Било је дана да сам га затицала са обешеним обрвама, али кад год би мене видео успевао је да развуче усне у топли, пријатељски осмех.
Носим и дан-данас тај чувени осмех, где год да идем. Понекад ми људи узврате, понекад не, а верујем да има и оних који мисле да нисам нормална. Али, приметила сам нешто, по мени, врло значајно – људи на осмех реагују и, већином, реакција је веома позитивна. Током година памтим тренутке када су ми отварана врата, када су ми људи прискакали у помоћ, када су ми шалтеруше свесрдно прихватале формуларе, иако је и мој случај био ФТ1П (фали ти један папир), све то само због мог упорног, искреног, широког осмеха. Понекад пријатељима испричам шта сам све успела само зато јер сам пријатна, смирена, тиха и насмејана, и они једва да ми поверују. И сто пута сам чула како кажу – „е, мораћу и ја да почнем са тим проклетим осмехом” – али никако да почну.
Зато вам кажем, из дугогодишњег искуства, више успеха у животу можете имати, ако упорно носите осмех, не Најке, или Гучи, скупе наочаре, бесан фриз. Ако ништа друго, гарантујем, бићете примећени. 🙂
Бојана Чупић
Извор: konkretno