Kad narod ne zna, ali sudi

5 decembra, 2022

„Zamislite koja bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju.“ Mudri Karel Čapek je shvatio ono što većina nas ne shvata ni danas.

A sve je, zapravo, vrlo jednostavno. Dobro je pričati o stvarima u koje smo upućeni. O kojima imamo saznanja ili iskustvo. O ostalima – ćutimo.

Foto: Canva

Slučaj u Trsteniku svakako je jedan od najsnažnijih dokaza da su u ozbiljnom problemu i škola i nadležne službe i porodica. Doduše, ne razumem zašto je taj slučaj gori od niza sličnih poniženja koja profesori i deca svakodnevno doživljavaju u školama, ali bolje ikad… Ipak, i dalje se ne gađa u metu. I dalje se ne obustavlja nastava zbog pravilnika koji su profesorima ograničili mogućnost reagovanja, i dalje se dozvoljava roditeljima da prete, i dalje se u školama tek sporadično sprovode postupci kod slučajeva vršnjačkog nasilja (u uverenju da žrtva laže ili roditelji preteruju), i dalje nastavnici pričaju da su deca iz godine u godinu „sve gora“, a vukovaca i onih sa primernim vladanjem je sve više (da ne spominjem da među tom decom ima dece prosvetnih radnika, među tim roditeljima ima profesora, ili su to možda neka druga deca i roditelji?). Umesto toga, daju se komentari!

A, kao i obično, u komentarima se najbolje razotkrivamo.

Neverovatno je šta je sve ispisano i izrečeno na samu vest da je učenik izmakao stolicu profesorki. Navedeni su predlozi šta bi s njim sada trebalo uraditi. Među tim predlozima je veoma malo onih koji se tiču psihologa, socijalnih službi, pomoći da se zalutali mladi čovek vrati u kolosek. Većina se odnosi na obavezno slanje momka (i njegovog oca) u dugogodišnji zatvor („pa da mu zatvorenici objasne neke stvari“) i njihovo trajno uklanjanje iz našeg vidokruga. Verujem da među tim komentatorima nije bilo pravnika, advokata i sudija koji znaju kakve kazne dolaze u obzir. Ovde sudi „narod“.

Bilo je mnogo onih koji momku žele trajno isključenje iz svih škola. A šta ćemo onda s njim? Gde će biti njegovo mesto u društvu? Zar nam neće više smetati kao neobrazovan, neosposobljen, obeležen? Ili ga treba što oštrije kazniti, pa da se drugi zapitaju da li će to uraditi? Hoće li se zapitati?

Na to odgovor imaju psiholozi. Ali njih među komentatorima verovatno nije ni bilo.
Onda se javila vest da je mladić pokušao da se ubije. Momentalno su se naoštrile virtuelne olovke. Jedno more ljudi zna da je sve laž. Da je to savet advokata. Da je hteo da se ubije jer ne može dalje da maltretira. Čak sam pročitala komentar „I bolje da se ubio“.

Poziva se na Dušanov zakonik. Šerijatski zakon. Tek o tome oni koji se na njih pozivaju ne znaju ništa! Ali se pozivaju!

Filozofi idu i dalje u diskutovanju: „Kako se to ubija u polju? Objasnite nam kako je hteo da se ubije!“ Uhvatili su ih u prevari! ’Ajde, molim te! Šio mi ga Đura!

Polako sa reakcijama i mišljenjima. Hajde da probamo, bar da probamo da oćutimo na vest koja je toliko jeziva. Eto, neka je sve laž, opet je jezivo. I da je priča o samoubistvu izmišljena, bilo bi u redu zahvaliti se nebesima što se to ne dešava u našim kućama.

Hajde da ne otpustimo sve zlo iz sebe koje se vešto skriva iza „pravde“ i „pravičnosti“. Da probamo da ne dajemo komentare. Hajde da priznamo da makar nešto ne znamo. Pročitajte šta je sve ispisano na mrežama i novinskim portalima na vest o pokušaju samoubistva tog mladića.
A mi ne znamo kako je samohranom ocu sa toliko dece kojem je supruga u osmom mesecu trudnoće poginula. Ne znamo da li je, možda, mnogo toga pokušavao sa momkom koji je ponizio profesorku izmicanjem stolice? Da li ga je, možda, sistem izneverio? Da li je kadar da iznese svoju sudbinu? Da li bi svi oni koji komentarišu to bili kadri? A možda je i prevarant? Lažov? Možda je mladić manipulativan? Ne znamo!

Ne znamo!

Ili, ako oćutimo stajemo na stranu nasilnika? Treba ga linčovati, obrisati s lica zemlje, pa ćemo tako pokazati na čijoj smo strani.

Sramota me je i da ponovim šta je sve izrečeno. I to od ljudi koji nikakve činjenice nemaju. Koji ne poznaju ni dete, ni oca, ni profesorku.

Evo, da pokušamo jednu vežbu za danas. Zamislite da je stolicu izmakao vaš kum. Vaš sin. Vaš unuk. Ne, nikako, samo to nemojte reći! Nikako ne izgovorite da se to njemu ne bi moglo desiti jer je vaspitan (za razliku od ovog momka). Samo to ne. Eto, zamislite. Da li biste i onda ovako reagovali? Da li bi i to dete zaslužilo da mu „zatvorenici objasne“, da li bi i onda sve bila laž i pretvaranje naučeno od advokata? Da li biste i tad sekli šake, sudeći po Dušanovom zakoniku?

A na kraju vežbe se još jednom zahvalite vasioni što niste u ulozi tog oca, tog momka, te profesorke i nastavite da gledate svoja posla.

Autor: Maja Bugarčić, profesor engleskog jezika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


5 komentara na "Kad narod ne zna, ali sudi

  1. RIM kaže:

    Bogu hvala da neko misli i na dete, jer to je dete… Čak i odrasli greše, ali oproštaj je vrlina. Dečaku se treba oprostiti, trebamo biti razumniji, malo više ljudskosti ne bi nam škodilo. A i zar niko od nas nije nekada izmakao stolicu, podmetnuo žvaku, lepak… I td. Da, jesmo i nastavnici su se ljutili par minuta, pa smejali zajedno sa nama. U ovom slučaju jeste dečak pogrešio, ali nije učinio nešto toliko strašno da se izbaci iz škole iz društva. Dete zaslužuje drugu šansu, kao i svako biće na ovoj planeti.

  2. Mira Milošević kaže:

    Zahvaljujem se g-đi Maji, na rečima koje je ispisala u ovom članku, jer mi je blisko rasuđivanje na ovakav način.
    I sama sam reagovala u više navrata, ovako kritički, obrazlažući da su i dete i nastavnica, žrtve jednog pogrešnog sistemskog utemeljenja loših vaspitnih modela u porodici, lošeg pedagoško nastavnog programa lošeg satanističkog i nasilnog medijskog programa bez cenzure, jednom rečju lošeg drušva. I umesto da prozivamo uzroke svemu, mi čerečimo posledicu. I to dete koje je isto društvo i medij, naučilo da pravi vratolomije, napunilo ga sadržajem koji mora da ispolji, da imitira. Ne postoji zakon o porodici, po kome se uvode neke zdrave vaspitne norme, ali zato postoje zakoni i mere koje rasturaju porodicu, sa zapada dakako.Zabraniše štap i verbalnu prinudu, dadoše detetu nepostojeća i neprirodna prava, uvedoše šargarepu i oduzimanje iste, sedoše ga pred kutiju iz koje zlo probija.I završiše svoj naum. Da dete stasa u nasilno
    , pohlepno, manipulativno, ustršeno i nesnađeno biće, ni nalik sebi i svom Božijem liku. Da nas bude stid za sve što jesmo.
    I da dodam, na našu nesreću, Srbija ima rešenje, ali ga naša vlast, nažalost, ne prepoznaje.

  3. Vojin Mianovic kaže:

    Svaka cast za ovu postavku !
    Svaka cast Maji na clanku !
    Svaka cast obema na hrabrosti !
    Naravno, nasilnika ne treba proglasavati zrtvom, on je, ipak, pocinio zlodelo, ali, da, zasta se razvila prava hajka na njega i, takoreci, pozivanje na linc.
    P.S. Nije da nije bilo istupa psihologa, eto, ja sam (buduci da sam i psiolog, osim sto sam radio kao nastavnik klavira) u nekim dijalizima, ovde, na fb, povodom postavki progoniteljskog tipa, pokusao da ukazem na to da je reagovanja nastavnickog korpusa na ovaj dgadjaj, takodje – nasilje, ali, piznajem, na pisanje nekog clanka, poput vaseg, nisam se odlucio.

  4. Defektolog kaže:

    Sve je onako kako su advokati planirali.Pažnja se preusmerava ,i nasilnik postaje žrtva.Umesto osude i kazne ,sledi sažaljenje.Već vidjene manipulacije. Kao iskusnom defektologu, jasno mi je da se radi o fingiranoj situaciji,Imao sam dosta iskustva tokom radnog veka sa pokušajima lažnog samoubistva. Uglavnom su bila ,pokazalo se, izvedena sa ciljem da se preusmeri pažnja. Na veliku žalost, ona prva samoubistva sa različitim motivima ,uglavnom su bila i realizovana. Ne donosim nikakav zaključak o konkretnom slučaju,samo ukazujem na različite motive pokušaja samoubistva. Takodje, kada se ispostavi da je samoubistvo zaista samo sebi cilj,već je kasno. U konkretnom slučaju, može se rešiti problem.Prvo terapija sa ciljem oporavka i izlečenja, a zatim zaslužena kazna. I vuk sit ,i ovce na broju. Uvek su nasilinici ovog tipa skloni maltretiranju slabijih,naročito ako su deo ”čopora”, i gotovo nikad destrukcija ne prelazi u autodestrukciju. Idee suicidum su veoma zloupotrebljavane, pa se ,opravdano,može izneti i sumnja u iskrenost istih.

  5. Radovanovic Snezana kaže:

    Svaka cast za tekst, nadam se samo da ima vise takvih ljudi.Inace gde smo i cemu da se nadamo posle svih onih komentara. ⚘

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama