У дугачком реду на каси, већ седми минут се презнојавам од муке. Петогодишња девојчица се врти око корпе са воћем и пева страствено „боље да водимо љубав него рат“.
Боље, али да ли тако мало дете треба да зна речи песме за одрасле?
Тако сам мислила пре десет година кад нисам имала своју децу.
Не, нисам своје бебе научила свим песмама свог детињства. Јесте им било смешно кад чују како трубимо по кући: татататиииииира! Али Бранко Коцкица на ТВ-у више не изгледа тако симпатично умрљан пикселима. Модерна технологија је самлела јунаке нашег детињства. Једноставно, не изгледају им ни лепо ни занимљиво више.
Али „испеглани“ Дизни, и понеки модернизован спот за „Поздравите мога тату“ и ону чувену „Има једна пећина строга“ врати ми наду у то да ће дечије песмице ипак опстати.
А онда једног дана, Лазар дође из вртића и громко запева „Мики, Милане“. Сестра каже, сестрић „донео“ кући неку још интересантнију – „Топ, топ, топчина, ја сам права момчина“.
Канда епидемија!
Ја ево не знам како се то деси да код куће пустиш све у шесн’ес’ „Тутуруту“, и колико то пута кад дете научи све речи? Кажу: данас подижемо децу за другачије друштво, треба све да знају, у све да су упућени, не треба им причати бајке.
Питам се: имамо ли право због тога што је свет тако ружно и опасно место да им одузмемо прилику да га учине бољим?
Можемо ли да допустимо детету да буде дете? Да доживи колико је то страшно што постоји „пећина строга у којој живи бабарога“, али и да је важно да за себе каже како је „једно веома храбро дете“? Да котрља језик понављајући то бесмислено весело „тататира“? Да се смеје, плаши и радује док се бори са змајевима и чаробњацима?
Или мора баш то одмах брза кола, тутуруту заузет телефон и ризик „који пали“?
Лазар синоћ прича о Пегазу, каже могу се спасити од страшног леденог змаја само ако одлетим на Пегазу до Олимпа. То ми је једина нада.
Дан је провео завучен иза завесе, гледајући у снег и „читајући“ књигу.
Има пет година.
Жму каже: упропастила сам дете причама и бајкама.
Можда и јесам, ал’ није чуо Тутуруту. Још.
(Само „Мики, Милане“).
Што их не пустимо да буду мали – док су мали?
Музички укус се формира код куће и део је васпитања. Ипак, ово је једна од ствари за коју су врло одговорни и вртић и школа. Ако сте се трудили да формирате здрав музички укус код детета и послали га на рекреативну наставу или на зимовање с вртићем, може се десити да вас изненади репертоар с којим ће се вратити. А ко им тамо пушта музику?
Наши су родитељи слушали оно што данас зовемо евергрин хитовима, а Др Иги и денс фолк били су за њих шунд. Ми смо на рођенданима певали о „малим зеленим“, „ишли смо на Марс“ и возили „200 на сат“. Али већ смо били школарци и брзо смо се, одрастајући, враћали оним нумерама што вреде.
Знали смо, (свако ко је икада гледао „Музички тобоган“ морао је знати) колико су шашави у ствари стихови о Фердинанду бику и шта ти ја знам. Али имали смо та „три бамбија“ као меру.
Ваљда су то неке нормалне путање које свака генерација мора да пређе.
Но, шта данас кад је све доступно на Јутјубу? Кад нема родитељске контроле ни дечјих песама на репертоару? Зашто их само бацимо у то музичко море неприпремљене? Да им не покажемо шта је добро и како се плива?
Зашто не променимо плочу?
– Каква је ово песма? – питам на једном окупљању кад чујем из дечје собе нешто што звучи као измучени оријентални техно.
– А, па то је Бресквица.
– Бресквица? Каква Бресквица?
– Па то је сад популарно. Деца то воле.
Не, деца то не воле. То само одрасли перу руке и пребацују одговорност на шестогодишњу децу. Ризикујем да будем највећи партибрејкер, али их ипак убедим да промене музику и пусте нешто примерено њиховим годинама. Одраслима сам забавна – узалуд се трудиш, каже ми једна мама, па они ће ионако за десет минута опет пустити исто.
Није ствар у томе. Ни мојој мами можда није било јасно што волим ЕКВ. Нисмо сви истог сензибилитета. Неко воли рок, неко обожава поп, неко ужива слушајући реп. О мелодијама које нам пријају или не можемо да причамо до бесконачности.
Али речи! Људи моји, речи! Не смемо склапати компромисе са псовкама, увредама, простаклуком. Ту их учимо, тако им свет откривамо, јер није свет само зао, има у њему и лепих ствари само треба да им покажемо, да их научимо да их виде.
И чују – уз добру музику.
