U dugačkom redu na kasi, već sedmi minut se preznojavam od muke. Petogodišnja devojčica se vrti oko korpe sa voćem i peva strastveno „bolje da vodimo ljubav nego rat“.
Bolje, ali da li tako malo dete treba da zna reči pesme za odrasle?
Tako sam mislila pre deset godina kad nisam imala svoju decu.
Ne, nisam svoje bebe naučila svim pesmama svog detinjstva. Jeste im bilo smešno kad čuju kako trubimo po kući: tatatatiiiiiira! Ali Branko Kockica na TV-u više ne izgleda tako simpatično umrljan pikselima. Moderna tehnologija je samlela junake našeg detinjstva. Jednostavno, ne izgledaju im ni lepo ni zanimljivo više.
Ali „ispeglani“ Dizni, i poneki modernizovan spot za „Pozdravite moga tatu“ i onu čuvenu „Ima jedna pećina stroga“ vrati mi nadu u to da će dečije pesmice ipak opstati.
A onda jednog dana, Lazar dođe iz vrtića i gromko zapeva „Miki, Milane“. Sestra kaže, sestrić „doneo“ kući neku još interesantniju – „Top, top, topčina, ja sam prava momčina“.
Kanda epidemija!
Ja evo ne znam kako se to desi da kod kuće pustiš sve u šesn’es’ „Tuturutu“, i koliko to puta kad dete nauči sve reči? Kažu: danas podižemo decu za drugačije društvo, treba sve da znaju, u sve da su upućeni, ne treba im pričati bajke.
Pitam se: imamo li pravo zbog toga što je svet tako ružno i opasno mesto da im oduzmemo priliku da ga učine boljim?
Možemo li da dopustimo detetu da bude dete? Da doživi koliko je to strašno što postoji „pećina stroga u kojoj živi babaroga“, ali i da je važno da za sebe kaže kako je „jedno veoma hrabro dete“? Da kotrlja jezik ponavljajući to besmisleno veselo „tatatira“? Da se smeje, plaši i raduje dok se bori sa zmajevima i čarobnjacima?
Ili mora baš to odmah brza kola, tuturutu zauzet telefon i rizik „koji pali“?
Lazar sinoć priča o Pegazu, kaže mogu se spasiti od strašnog ledenog zmaja samo ako odletim na Pegazu do Olimpa. To mi je jedina nada.
Dan je proveo zavučen iza zavese, gledajući u sneg i „čitajući“ knjigu.
Ima pet godina.
Žmu kaže: upropastila sam dete pričama i bajkama.
Možda i jesam, al’ nije čuo Tuturutu. Još.
(Samo „Miki, Milane“).
Što ih ne pustimo da budu mali – dok su mali?
Muzički ukus se formira kod kuće i deo je vaspitanja. Ipak, ovo je jedna od stvari za koju su vrlo odgovorni i vrtić i škola. Ako ste se trudili da formirate zdrav muzički ukus kod deteta i poslali ga na rekreativnu nastavu ili na zimovanje s vrtićem, može se desiti da vas iznenadi repertoar s kojim će se vratiti. A ko im tamo pušta muziku?
Naši su roditelji slušali ono što danas zovemo evergrin hitovima, a Dr Igi i dens folk bili su za njih šund. Mi smo na rođendanima pevali o „malim zelenim“, „išli smo na Mars“ i vozili „200 na sat“. Ali već smo bili školarci i brzo smo se, odrastajući, vraćali onim numerama što vrede.
Znali smo, (svako ko je ikada gledao „Muzički tobogan“ morao je znati) koliko su šašavi u stvari stihovi o Ferdinandu biku i šta ti ja znam. Ali imali smo ta „tri bambija“ kao meru.
Valjda su to neke normalne putanje koje svaka generacija mora da pređe.
No, šta danas kad je sve dostupno na Jutjubu? Kad nema roditeljske kontrole ni dečjih pesama na repertoaru? Zašto ih samo bacimo u to muzičko more nepripremljene? Da im ne pokažemo šta je dobro i kako se pliva?
Zašto ne promenimo ploču?
– Kakva je ovo pesma? – pitam na jednom okupljanju kad čujem iz dečje sobe nešto što zvuči kao izmučeni orijentalni tehno.
– A, pa to je Breskvica.
– Breskvica? Kakva Breskvica?
– Pa to je sad popularno. Deca to vole.
Ne, deca to ne vole. To samo odrasli peru ruke i prebacuju odgovornost na šestogodišnju decu. Rizikujem da budem najveći partibrejker, ali ih ipak ubedim da promene muziku i puste nešto primereno njihovim godinama. Odraslima sam zabavna – uzalud se trudiš, kaže mi jedna mama, pa oni će ionako za deset minuta opet pustiti isto.
Nije stvar u tome. Ni mojoj mami možda nije bilo jasno što volim EKV. Nismo svi istog senzibiliteta. Neko voli rok, neko obožava pop, neko uživa slušajući rep. O melodijama koje nam prijaju ili ne možemo da pričamo do beskonačnosti.
Ali reči! Ljudi moji, reči! Ne smemo sklapati kompromise sa psovkama, uvredama, prostaklukom. Tu ih učimo, tako im svet otkrivamo, jer nije svet samo zao, ima u njemu i lepih stvari samo treba da im pokažemo, da ih naučimo da ih vide.
I čuju – uz dobru muziku.
