Jelena Obrenović Damnjanović je mama i umetnica. Ako ste roditelj malog deteta pa ste posećivali igraonice, verovatno je da je najmanje jednu u kojoj ste bili oslikala Jelena.
Međutim, poslednjih mesec dana, uz druge projekte kojima se bavi, ona se bori za prava roditelja, onih čija su deca po rođenju nestala pod sumnjivim okolnostima, a oni veruju da su im bebe otete. Zato su i osnovali udruženje koje se zove Otete bebe. Kako bi im pomogla da na ovaj veliki problem skrenu pažnju građana širom Srbije, Jelena slika murale na temu – otete dece. Osvešćujuće, snažne, potresne. Teško da ćete pored nekog od njih proći, a da vam se srce na trenutak ne stegne.
O muralima, ali i o njenim stavovima o roditeljstvu i obrazovanju u Srbiji, koje je i ranije iznosila kroz tekstove na Zelenoj učionici, razgovaramo ovog puta.
Otkud ideja za oslikavanje murala i kakav je osećaj svaki put kad završite jedan novi?
Pre svega moram da kažem da sam ja akademski slikar i da se profesionalno bavim oslikavanjem murala. Pored murala, ambijentalno oslikavam zidove u enterijeru, bavim se tematskim uređenjem enterijera, kao i izradom dekoracije. Kada kažem profesionalno, pre svega mislim na to da od svog zanata i posla živim, i da to nije moja hobistička, amaterska delatnost. Za vreme jednog takvog posla koji sam radila u Norveškoj, danima sam slušala emisije o otetim bebama i informisala se o temi. Naravno da čovek, ako se dovoljno uputi, može da razazna da li je to prava tema. Na neka pitanja koja su postavili ti roditelji imala sam gorak ukus u ustima jer su ih država i institucije uskratili za odgovore. Za mene je država oduvek bila svi mi, a ne neki tamo pojedinci. I zato sam osetila iskrenu ljutnju. Naravno, kada čovek oseti ljutnju onda poželi i nešto da uradi s tim. I imala sam želju da nešto uradim. Baš tih dana Ana Pejić, koja je stoji ispred udruženja otetih beba, pozvala je muraliste da se uradi jedan mural o tome. Ja sam se odazvala. Zapravo, bila sam presrećna što nešto čime se inače bavim mogu da ponudim, a da je baš to nešto što se traži kao pomoć. Na taj način sam transformisala osećaj ljutnje i bespomoćnosti u nešto smisleno, kreativno i stvaralačko. Po meni, između ostalog to je uloga umetnika, čak više i od samog dela koje ostaje za njim.
Ja stalno slikam. Što znači da proces početka, realizacije i samog završetka kod mene nastane i pre nego što stanem na skelu. Kad završim mural osećam se da sam dala neki doprinos i sledeća emocija koja me obuzme je ,,Šta ćemo slikati na sledećem?“.
Bili ste u kontaktu s roditeljima koji traže pravdu zbog nepravde koju su doživeli i pokušali da im, na svoj način, pomognete. Kako izgleda biti deo jedne takve priče i jesu li oni optimisti u ostvarivanju svog cilja?
To su ljudi koje je ova tema i tragedija koja im se desila povezala u jednu veliku porodicu. Tako da je moj lični osećaj kao da sam dobila mnogo članova porodice. S druge strane, trudim se da njihove priče pažljivo saslušam, da se ne identifikujem na način na koji nije moguć, jer ja nemam takav slučaj u mojoj porodici. Sve ono što mi govore i emocije koje osetim iza toga, služe mi da napravim skicu za mural koji će ispričati njihovu priču. Baš zato što ona dolazi iz četke nekoga ko ne može da razume sve to jer nije iskustveno doživeo, vrlo mi je važno da sebe prvo ubedim. Cilj mi jeste da poruka bude toliko snažna i da privuče pažnju da se i oni koji o tome ne znaju ništa, informišu. Ovi roditelji neće odustati od svojih zahteva. I ono što je najvažnije, ostaviće u amanet da mnogi među nama u ovoj zemlji od toga ne odustanu, jer to jeste uslov da kao društvo bilo gde idemo dalje.
Bavite se slikanjem, ali na jedan drugačiji način. Da li ste oduvek znali da ćete živeti od umetnosti i šta biste rekli deci koja žele da se takvim poslom bave?
Ja se bavim slikanjem od malih nogu. I završila sam srednju umetničku školu, zatim i fakultet. Moja priča vezana za umetnost ima romantični karakter, vrlo je dugačka i sve je u njoj podjednako važno. Ali ukratko, ono što je važno je da sam dobila bezrezervnu podršku svojih roditelja i jedno, u pravom smislu reči, vođenje kroz ceo proces odrastanja, bar što se tiče teme profesije i posla. Oni su bili ljudi koji su me ubedili da umetnici žive fantastično, da je zanat zlatan, da mnogo toga zavisi od mog odnosa ka radu i svom talentu. Tako da sam kao vrlo mlada imala već resurse koji su me odvajali od drugih u mom okruženju. Nisam se nikada borila sa uverenjima da je slikarstvo siromašna profesija, jer mi to niko nije ni rekao. Nakon pozitivnog stava prema svom pozivu, i edukacije koju sam prošla, za mene je nekako sve bilo logično. Kao i to da živim od svog posla i da to bude profesija koja jeste vrednovana. Tako da bih sa ovog mesta, mlade ljude ostavila na miru, jer smo zapravo mi ti koji im u velikoj meri pravimo mape sveta. Meni su današnji mladi genijalni, i to je možda još jedna perspektiva koju ja vidim drugačije od drugih. Mi odrasli, s druge strane, treba da radimo na svojim uverenjima i da sačuvamo naše mlade od sebe samih.
Imate i ćerku koja je tinejdžer. Šta vas, u odrastanju mladih ljudi danas, najviše hrabri, a šta rastužuje?
Najviše me hrabri to što su naša deca pametnija od nas i ne pristaju na neke stvari na koje smo mi pristajali. Da biste to zaista videli neophodno je da se istinski uključite u njihov svet. Njihova logika je drugačija. Doživljaj sebe i sveta oko sebe. S druge strane, naš odnos prema njima pravi najveću pometnju. A taj odnos bi ukratko opisala kao fantastičan poligon za buduće narcise. Mislim da je naša uloga da što više razvijamo zajedništvo i empatiju, petice i nagrade mogu da sačekaju ili prosto da budu rezervisana za mali broj njih sa takvim kapacitetom, ali da to nikako ne postavljamo kao vrhunsku vrednost. Jer smo onda promašili temu današnjeg vremena. Mnogo toga je i na roditeljima ali i na celom sistemu. Ponekad mislim da neka deca moraju da izdaju ili jedno ili drugo da bi ostala verna sebi. To je strašan pritisak koji mi kao društvo pravimo.
Što se moje ćerke tiče, trudim se da što manje mislim na „eh samo da prođe pubertet“ način i da u svakom trenutku budem prisutna. Jer mislim da je taj trenutak kada se roditelj izmesti u budućnost i čeka da neka teška faza prođe, zapravo trenutak kada gubimo kontakt sa svojim detetom. Iza svakog teškog trenutka u pubertetu stoji jedno odrastanje i novoosvojena zrelost koja čini njihovu buduću ličnost.
Povremeno na svom Fejzbuk nalogu kritikujete sistem i školstvo. Kao roditelj, gde biste voleli da vidite konkretne promene?
Konkretne promene, što ne znači da su one lako ili uopšte izvodljive, ali eto što da ne maštamo, vidim u tome da se pre svega decom bave oni koji to vole. Odnosno učitelji/ce, nastavnici/ce i profesori/ke koji su pre svega pedagozi i koji vole decu. I tu je ključ. Sistem je takav da zbog, recimo, bodova koji se dobijaju ako neki učenici idu na takmičenja, vi nećete postati tehnološki višak. Čovek koji ode da predaje biologiju na primer, i tu je na zameni, i misli da će ostati bez posla, samo i isključivo posmatra decu kroz rezultate a uspeh isključivo kao nešto što se ocenjuje ili boduje. Ja ne smatram da on loše radi svoj posao, ali definicija tog posla je jedna za sistem, druga za njega, treća za roditelja, a četvrta za dete. Kahofinija vaspitnih stilova i rigidan sistem u smislu „nauči, uradi, pa vrediš“ je nešto što sa psihološke strane meni nije prihvatljivo za ljudsko biće koje je toliko kompleksno. Sećam se da je razredna na početku školske godine pričala o tome da su nastavnici mladi i da će motivisati decu da se bore, pobeđuju, rade, da razvijaju takmičarski duh i to je pričala sa oduševljenjem. Meni se to nije dopalo. I velika većina dece zapravo u školi ne prihvata taj model, zato i rezultati izostaju.
Recimo, ja sam najviše sledila metodu Milice Novković u vaspitanju deteta. To je vaspitanje bez nagrade i kazne. I čemu se čuditi kada moje dete podjednako reaguje i na dvojku i na peticu. Zapravo ne reaguje. Već sada sa trinaest godina ona zna da ocene nemaju veze sa njenom ličnosti, niti osećanjem vrednosti nego su prosto rezultat njenog rada ili nerada. Lično mislim da je deci sa izuzetnim rezultatima jako teško i da oni teško izgrade osećaj vrednosti koji nema veze sa rezultatima.
S druge strane, u školi izostaje priča o drugim vrednostima. I onda imamo decu koja zaista prolaze teške psihološke momente tokom školovanja. Decu čija se priroda ne uklapa uz surovi takmičarski duh. Decu koja ostanu potpuno nevidljiva i ne dobiju satisfakciju za nešto što ona izuzetno rade. A svako od nas nešto izuzetno radi. Pa onaj mali dečak koji ništa ne uči i po ceo dan se bavi drugima na času, kojem je važnije šta se nekome događa, nego šta nastavnik priča, postaće budući terapeut, na primer. Ja bukvalno u svakom detetu vidim izuzetnost, i onda kritikujem svaki sistem koji na taj način ne funkcioniše. Kao što kritikujem i sve roditelje koji gledaju samo svoju decu, a od ostalih prave neprijatelje.
Jednom rečju, da se malo našalim, ja se ne uklapam ni uz prosvetare niti uz roditelje. Međutim, ono što ja vidim je da se odgovornost na crno-beli način prebacuje sa roditelja na prosvetu i sa prosvetara na roditelje. Ja samo u svakom svom stavu pitam – a šta je sa decom? U mom izmaštanom sistemu to bi trebao biti ples između roditelja i prosvetara u kojem cilj treba biti dete i njegov lični potencijal. Dete kao budući čovek.
Da li će biti još murala na temu „Otete bebe“?
Biće još puno murala na temu otetih beba, jer je meni to postalo pre svega uživanje i druženje spojeno sa nekim višim ciljem. Iako sam ekspresivne naravi, i četiri murala su nastala u četiri grada za manje od mesec dana, ja ipak ovu priču prosto vidim da radim godinama i za to čuvam i skladištim energiju.