Marija Jovičić je istoričarka umetnosti i idejni tvorac instagram stranice Umetnost kaže može. Kao nesvakidašnji spoj popularne kulture i klasične (i ne samo klasične!) umetnosti, ova stranica je pravo blago interneta za koje bi trebalo da znaju i tinejdžeri – a i roditelji!
Odakle ideja da pokreneš profil koji povezuje umetnička dela i muziku, posebno mejnstrim i „narodnjačke“ hitove?
Tokom studija istorije umetnosti sam jako uživala u onome što učim i saznajem, jer je celo trajanje studija bilo vrlo inspirativno i zabavno posebno zato što se različiti umetnički obrasci ponavljaju i nadograđuju inspirisani vremenom u kom nastaju. Ne kažu džabe da život imitira umetnost.
Kada sam diplomirala, već sam radila u struci potpuno različitoj od one za koju sam se školovala, i nisam želela da to znanje koje sam stekla i koje toliko volim počne da ”isparava” iz glave, kao što to često ume da bude slučaj. Zato sam rešila da, više za sebe, određene stihove koji su mi bili inspirativni spojim sa umetničkim delima kojima mogu da odgovaraju tako da spojeni jedno sa drugim mogu da pričaju priču i o umetnosti, i o životu.
Profil je nastao kao neka vrsta vizuelnog dnevnika gde bih mogla da kačim objave kako bih bila sigurna da su uvek na nekom mestu na kom neću da zaboravim gde sam ih ”zaturila”, a sve ostalo je istorija.
Umetnost kaže – može! Zašto je umetnost odgovor na sva pitanja koja postavljamo u životu?
Umetnost nas vekovima i milenijumima uči da se sve menja – i vreme, i ljudi, i obrasci. Da je sve fluidno, i da smo malo toga mi izmislili u današnjici, nego da smo mnoge stvari prisvojili i prilagodili našim potrebama. Ako posmatramo život u tom ključu, umetnost nas uči da jedna stvar ne mora da isključuje drugu – možemo da idemo i muzej i u kafanu, možemo nekada da slušamo i muziku koja možda i nije na najboljem glasu a da istovremeno budemo i intelektualci, možemo nekada da budemo potpuno opušteni i ne živimo konstantno taj život ”koji inspiriše”. Uči nas da budemo nežniji prema sebi i da ne osuđujemo sebe jer nismo stalno na visini zadatka.
Zbog čega je važno da se u doba hiperprodukcije i kreiranja sadržaja (kako onlajn, tako i oflajn) skreće pažnja na klasične vrednosti i umetnička dela koja su deo kanona?
Možda zato što u doba hiperprodukcije često zaboravimo koji su to pioniri umetnosti koji su utrli put za sve ono što danas možemo slobodno da radimo i da stvaramo. Posmatrajući dela klasične umetnosti uvek moramo da se osvrnemo na istorijski kontekst i vreme u kom su nastala – neka su u svoje vreme osuđivana i sankcionisana, da bi ih mi, decenijama ili vekovima kasnije posmatrali kao vrhunske domete umetnosti i umetničke slobode, kao nešto što je promenilo tok istorije. Možda smo nekada prestrogi i prema današnjim stvaraocima i vremenu u kom živimo: to ćemo moći da realnije sagledamo tek sa neke pristojne vremenske distance, kada bude bilo jasnije šta nam je hiperprodukcija donela, a šta odnela. Klasična umetnost nas uči upravo tome.
Kako praviš postove i mim-ove – krećeš od muzike ili od slike? Na koji način usklađuješ ove na prvi pogled nespojive pojmove?
Sistem je različit od objave do objave – nekada imam stih u glavi koji se nedeljama mota bez svog slikovnog parnjaka, a nekad je situacija obrnuta. Nekada prosto sve klikne jako brzo. Kod objava mi je jako važno da stih bude usklađen sa umetničkim delom; mora da se na njega nadovezuje ne samo zbog pukog vizuelnog doživljaja, već i da na neki način podupire priču o njemu, umetniku, umetničkoj eposi, ili temi o kojoj u objavi dalje pišem.
Tekst ima dvojaku funkciju, a to je s jedne strane pravljenje ”mamca” da posmatrač zastane, a sa druge strane ispomoć u pričanju priče. Opis koji prati sliku je uvek informativan, kratak, pitak, a trudim se da umetničke fenomene objasnim narodskim jezikom bez teško razumljive stručne terminologije i komplikovanja, već onako kako bi svako ko ga pročita mogao da stekne širu sliku, sazna nešto novo i da eventualno i sam počne da dalje istražuje.
Šta bi poručila mladim generacijama – da li i zašto treba posećivati muzeje?
Pre svega, za uživanje u umetnosti i u muzejima ne postoji starosna dob – možete da ih zavolite i sa 7, i za 77 godina istim intenzitetom i sa isto žara. Muzeji oplemenjuju, oni nam daju važne lekcije o važnosti čuvanja kulturnog nasleđa, o bogatstvu koje nije sadržano samo u materijalnom, i naravno, koliko god puta da odemo u muzej uvek ćemo naučiti nešto novo, jer učenje u muzeju nije nametnuto, već dolazi samo od sebe i zabavno je onda kada prestanemo da se brinemo imamo li dovoljno ”predznanja” za posetu i prepustimo se da učimo i uživamo.
Za kratko vreme stekla si veliki broj pratilaca na Instagramu. Šta ovaj mali-veliki fenomen zapravo govori o statusu i doživljaju umetnosti u našem društvu, posebno među mladima?
Pre svega, govori nam da su tvrdnje da omladina danas ne želi da uči i širi vidike netačne – više nam govori da su možda obrasci po kojima pokušavamo da ih učimo nekad zamorni, neinspirativni, ili da na prvu loptu ne pokazuju svu širinu i lepotu onoga što se može naučiti. Govori nam i da nam je možda potreban drugačiji pristup obrazovanju novih generacija, neki koji je većem skladu sa vremenom u kom živimo.
Uvek mi je posebno drago kada od pratilaca dobijam poruke podrške sa obrazloženjem zašto ih je profil zainteresovao, jer mi to daje važan uvid u razloge zašto ga prate, što može da zvuči neskromno, ali mi je jako korisno jer se iznova potvrđuje da ono što radim nije banalizovanje umetnosti nego širenje znanja.
Šta je to što povezuje Klimta i Vladu Divljana? Šta je zajedničko Ani Bekuti, Van Gogu i Tomi Zdravkoviću?
Svi oni su, kao i mi, ljudi, a to znači da su kroz život bili inspirisani mnogim ličnim stvarima i da ih je ta inspiracija pokretala i izrađala neku emociju koja se dalje pretakala u umetnička dela, muziku. Kada spajam stihove i pesme, primetila sam da se neki pevači i umetnici bolje slažu nego ostali. Na primer, Ceca i Frida Kalo su gotovo uvek najuspešnija komunikacija, jer su pesme koje je za Cecu napisala Marina Tucaković takve da umnogome mogu da podpomognu pričanje priče o turbulentnom i toksičnom ljubavnom odnosu Fride i njenog supruga Diega Rivere. Na taj način mogu i da nas nauče da nisu sve ljubavi prave, niti da su sve zdrave – ono što nas inspiriše često nije dobro po nas.
Ušetala si u Zelenu učionicu, šta bi poručila đacima i nastavnicima – u slici i stihu?
Poručila bih im da im svaki dan bude vedar i pun boja kao neka impresionistička slika, a uz nju, naravno Đorđe Balašević i ”Osmeh se vratio u grad”.
”Uz grivu vetra poleći
sa svojom senom naći sklad
sudbinu sebi proreći
i biti povod ponekad
da osmeh navrati u grad”