Дечја послушност, љубав и емоционално и психичко сазревање детета чине основу сваке дечје личности. Послушност помаже детету да реши унутрашњи конфликт и да буде срећно.
Деца воле своје родитеље. И не могу другачије. Ову чињеницу размо трићемо и са становишта развојне психологије. Зашто је дете послушно? Најпре из следећег разлога: мама и тата су особе које брину о детету, оно од њих учи како да осећа, да усваја разне вештине и да говори. Обратимо пажњу на следеће: када дете дође на свет, мајка је прва особа с којом ступа у контакт. И док је у мајчиној утроби, дете је изузетно везано за мајку. Дете још у мајчиној утроби осећа мајчин глас, мајчине покрете, ритам њеног тела, музику коју воли, као и њену радост и њен страх. Током порођаја у мајчином организму излучује се окситоцин, хормон љубави, и то у већој количини него у било којој фази заљубљености током живота. На тај начин природа помаже мајци, зато што лучењем окситоцина ублажује порођајне болове. Такође, дете без компликација долази на свет. На овом биолошком примеру уочавамо колико су психа и тело тесно повезани.
Након рођења, дете почиње да развија свест о свету у којем живи. Свим високоразвијеним живим бићима потребна је заштита и сигурност. Деца се разликују од животиња зато што имају развијену самосвест. То почиње са осећањем задовољства када мајка нахрани дете, када оно осећа топлину и физичку блискост. Или када мајка (а касније и остале блиске особе) посматра своје дете. Осмех који мајка упућује детету када га доји први је знак комуникације, који утиче на дете. Амерички аналитичар Хајнц Кохут такође говори о сјају у мајчиним очима док гледа своје дете. Доналд Виникот даје теоретско објашњење: мајка пружа детету свест о томе да и оно има своје Ја.
Али дете не жели да га мајка само гледа већ и да обрати пажњу на оно што јој поручује невербалним сигналима. Михаел Фонађи и његови сарадници уочили су да дете у осећајној интеракцији с мајком не изражава само своје психичке потребе кроз вриштање и плач, већ и кроз кому никацију. Дете на основу начина на који га мајка гледа учи шта значи осећати срећу. Дете млатара ногама, осећа радост у читавом телу и грче му се мишићи. Дакле, опет закључујемо да су душа и тело, тј. психички и физички део бића, повезани. Али дете жели више. Мама се не осмехује. Дете опет млатара ногама, мршти се и жели да у мајци изазове неку врсту реакције и да поново осети радост.
Обратимо сада пажњу на мајку или оца. Дете сваки пут успе да у нама изазове реакцију. И ми му се осмехујемо, јер не можемо да му одолимо. Ми, одрасли, имамо непогрешиву интуицији када је реч о душевном стању млађе деце. Да та интуиција не постоји, људски род би већ одавно изумро. Та интуитивна осећања наводе нас на то да се млађој деци обраћамо повишеним тоном гласа. Ми тога нисмо свесни, али дете интензивније реагује на више тонове и тачно региструје шта смо му рекли. Мајке најбоље знају шта њиховом детету треба. Мајка се најпре осмехује детету. Када је мајка саосећајна и не одваја се од детета, нестају све његове бриге.
Дете учи да комуницира и на основу мајчине, најчешће позитивне, реакције схвата да има утицај на њу. У детету се рађа природна и још несвесна воља за животом. Тако почиње физички и психички живот човека (телесни и духовни живот).
Најважније је следеће: на самом почетку живота мајчина слика урезана је у дечјем памћењу. Она је део његовог бића, узрок његове радости и његовог бола. Дете не жели ни на тренутак да се одвоји од мајке.
Зато можемо да закључимо следеће: деца су послушна зато што воле своје родитеље. Узрок њихове послушности јесте мајчин лик који је урезан у дечјем мозгу, дакле њен глас, њена фигура, њен мирис и осмех. Дете које је пркосно, бесно, разочарано и урла у тренуцима ината, није непослушно нити испитује границе родитељског стрпљења, већ је у тешком конфликту са собом. С једне стране, дете покушава нешто да уради, а мама му не дозвољава, с друге стране, мора да се побуни против маминог „не“, да се отргне од маминог мишљења. Унутрашњи конфликт ужасно је тежак и драматичан зато што се чини нерешивим. Такво дечје стање морамо озбиљно да схватимо и никако не смемо да грдимо и кажњавамо дете.
Уколико је дете физички и психички стабилно, значи да је дошло време да се одвоји од мајке и само почне да истражује свет или, како је Фројд описао, да прати фаустовски нагон у себи. Дете је тада знатижељно и спремно на авантуру. Дете не жели да истражи свет само својим чулима, већ читавим бићем. То је чињеница коју често занемарујемо. Дете такође претпоставља да и околина с одушевљењем реагује на његово присуство, да је очарана када мала Јохана или мали Јоханес покушавају да истраже сваки њен делић. Деца тако прикупљају физичка, психичка и емоционална искуства која су доживела у својој околини. Деца осећају овај свет са сваким својим додиром, било да је то додиром прста, руке или истраживањем просторије по којој се крећу.
У међувремену, отац помаже свом сину да научи да хода, слаже с њим коцкице и поправља замак који се накривио. Отац такође утиче на развој детета. Зато можемо да закључимо то да су мајка и отац најважније особе раног детињства и да утичу на стварање дечје свести. Наравно, на овом путу деца се суочавају с бројним препрекама, разочарањима, патњом и горчином. Међутим, оно што остаје исто јесте чињеница да су мајчин и очев лик сачувани у дечјем мозгу. Зато су деца послушна. Дечја послушност, љубав и емоционално и психичко сазревање детета чине основу сваке дечје личности. Непослушна деца су несрећна.
Послушност помаже детету да реши унутрашњи конфликт и да буде срећно.
Деца воле своје родитеље и то је чињеница. Конфликти ће увек постоја ти. Зато немојте да бринете ако вам дете више не показује љубав. Деца могу да поднесу конфликтне ситуације. Међутим, она воле када се сваки проблем разјасни и када родитељи нису несигурни већ одлучни. На крају сваке свађе мора да дође до помирења, које не може да прође без суза, брижности и сентименталности. Сви ми, а нарочито деца, волимо да претерујемо када је реч о емоцијама. То неће негативно утицати на породични живот. Родитељи не морају да буду савршени. Сасвим супротно, савршени родитељи свакако нису добри за дете. И родитељи су некада лоше расположени, што не значи да тада не осећају љубав према свом детету. Деца морају то да знају. Нико не може увек да буде у праву, сви грешимо, па и родитељи. Некада смо нервозни, а некада нам је чак свега доста. Због тога неће пропасти дечји свет. Међутим, оно што је важно јесте то да не смемо да се одлучимо за ауторитарни васпитни стил. Такав старомодни васпитни стил ремети породични мир и може да нанесе велику штету како детету, тако и читавој породици.
Велика књига о родитељству (Одломак из књиге „Велика књига о родитељству“ Клаус Кох, Миха Брумлик, Сабина Андрезен, Лагуна)
Пише: Волфганг Бергман
Извор: detinjarije.com