Свако ко је прочитао бар једну загонетну причу Уроша Петровића схватио је поруку: „Немој бити безобразан, буди паметан!” Незванично најинтелигентнији Србин (дугогодишњи председник Менсе), за децу „мудри чика са качкетом”, одувек је био необичан: од основне школе када је талентом пленио ђаке и наставнике до недавно, када је актовку саветника заменио писањем. И није погрешио. Његове књиге померају границе у савременој српској литератури, а оне који их читају инспиришу да и сами откривају нове светове. Како је коаутор програма НТЦ система учења за унапређење интелектуалних способности деце, дуга је листа малих генијалаца које је у последњих неколико година открио. Иако добитник многобројних награда, Петровић каже да су му највећи дар дечији осмех и сазнање да је учинио неко добро.
Читање Ваших књига увек је авантура… Откуд љубав према мистерији, фантастици?
– Ако ми нешто није занимљиво, не дам му ни минут. Зато се трудим да и време читалаца заслужим. Пишем о ономе што је мени занимљиво, а ту су авантуре, мистерије и загонетке, она вишња на врху колача.
Шта је деци најзанимљивије у Вашим књигама? Је ли то иновативни приступ и могућност да буду део приче?
– Нисам ја то намерно, промишљено урадио – писао сам онако како ми је било забавно да пишем. Испоставило се да је тај дух заразан и да се лако преноси на оне који читају.
Идеја о писању дуго је сазревала. Је ли тачно да је др Љиљана Пешикан „кривац” што сте мисли преточили у књиге?
– Наравно! До ње је моја прва књига стигла случајно… Таман када сам се спремао да испирање сопственог мозга јапијевским навикама заменим испирањем злата у источној Србији, написала ми је мејл. Њене речи су ме убедиле да бих можда на другачији начин могао да променим професију. Испаде да сам успут мало променио и српску књижевност за децу – ако не на боље, сигурно на другачије.
Коаутор сте програма НТЦ систем учења и аутор концепта загонетна питања. Шта је показало досадашње искуство, каква нам је „млада памет”, јесмо ли интелигентна нација?
– НТЦ систем учења примењује се у више од десет земаља Европе, а настао је у Србији. Из претходне реченице може се доста тога закључити.
Је ли бити паметан у Србији данас тешко бреме?
– То би требало да одговори неко ко себе искрено и без преиспитивања сматра паметним.
Зна ли се докле су стигли „мали генијалци” које сте Ви и др Ранко Рајовић својевремено открили?
– Имамо разлога за понос – не само због првака на такмичењима већ и ради оних малишана који су раније имали много проблема са школовањем, а данас су задовољна, поново весела деца која уче без већих тешкоћа. Мени су писма која добијам од ђака и родитеља златни знакови – да су ми се, од свега до сада, само она догодила, сматрао бих да сам сасвим успешно трошио време које ми је дато.
Откријте нам неке „мождане трикове“ за побољшање памћења за децу или одрасле…
– Има их много, али ево једног – требало је да у тренутку упамтим име директора једне успешне словеначке фирме, ради договора о предавању на пословном скупу. Имена која једном чујемо лако нам беже, мигоље се из памћења – слике не, њих успешније заробљавамо унутар сећања: Замислио сам одмах униформисаног пуковника у крајње умиреном јога положају, који уместо главе има велики црни лист попут оног у угловима карата за покер. И тако, памтим његово име и данас – зове се Миран Пиковник. Ако се користи такав начин испомоћи мозгу, већи је напор нешто заборавити него упамтити.
Шта Ваше загонетне приче успеју да пробуде код деце?
– Оне у деци буде истраживаче, детективе, изумитеље, психологе, филозофе… Томе сам се и надао, али има нешто што се догодило, а чему се нисам надао – испоставило се и да „Загонетне приче” у одраслима буде децу. Потом и остало.
Јесте ли строг родитељ, шта потенцирате у васпитању?
– Умерено сам строг. Умереност је велика вештина и још већа врлина. Тешко ју је достићи, али се трудим. Често је и потенцирам, ево и сада. Слутим да ћу је умешно уткати и у последњу реченицу овог разговора.
Какве је изазове природа постављала пред Вас?
– Само оне поштене. Код природе нема зле намере или неправде, људи су много незгоднији и успешнији организатор проблема.
Које лепоте имамо у Србији, а да не знамо за њих?
– Лакше бих набројао оне за које знамо, мање их је.
Шта су Вам увек прве слике из завичајне Шумадије?
– Стрма шума. Клизав камен у потоку. Шумска корњача. Брда као таласи. Разбијена колена.
Опишите из своје визуре просечног Србина данас…
– Збуњен је, али у суштини добар.
Шта Вам је у врху листе животних вредности?
– Још учим на свим пољима, не бих ли једног дана успео да на то питање квалитетно одговорим.
Имате много интересовања. Шта сматрате својом мисијом?
– Трудим се само да при освртању на оно што сам урадио будем што спокојнији, и то је отприлике стаза којом мање или више успешно кривудам.
Откријте нам свој рецепт за здрав живот?
– Мислим да велики део здравља чини добро расположење. Оно може да се увежба. Мени је одавно успело да бивам веома добро расположен када је тмурно или кишовито, на пример. Није то било лако научити, али научих. Сад учим да будем добро расположен и када нисам. То је тек изазов.
Порука за децу…
– Откривајте тајне око себе – оне никада неће бити тако велике и опојне као што су сада!
Порука за родитеље…
– Нису деца радознала и разиграна зато што то желе, већ зато што их њихов мозак на то тера – само тако се успешно спремају за живот. Речи мирно и добро никада нису имале ни истоветно ни супротно значење, па нађите праву меру – то је највећа вештина родитељства!
Нове технологије су много тога донеле, али и „украле“ данашњој деци. Ви се, кроз кампове и радионице у природи трудите да их вратите здраворазумском размишљању. Како изгледа сусрет градске деце са руралним пределима?
– Када смо повели групу малишана на камп преживљавања, најавили смо им да ће јести штошта из природе. Готово хорски су нам саопштили: „Све може, али нећемо јести пужеве…” Када смо их једног дана мало изморили ходањем по стрмини, купањем у језеру и потрагом за гљивама, уследила је епска борба за сваког пужа. Жваћу деца оне невешто скуване мекушце као да су бајадере…
Сви покушавају да нађу срећу, као да се негде загубила…Откријте нам, као једна од најумнијих глава Србије, шта је извор среће за Вас?
– Извор среће се не крије, он је свуда око нас. Теже ју је не приметити, него је живети. Ипак, многима непогрешиво успева да је превиде. Направите мали експеримент – идите до купатила, пустите воду на чесми и загледајте се у њу. Ставите под њу руку. Два гаса теку, чудесно сједињена у живахну, провидну твар! И још, она је стара милијардама година, а сасвим је свежа и чиста! Има сијасет особина које ни данашња наука не уме да објасни. Запљусните се тим чудом! Прогутајте неколико капи. Зар је могуће да свако од нас има такву материју кад год пожели, да се њоме умива, да је пије и гледа је како се игра облицима? Још ако у позадини пустимо Баха или Бетовена, биће спектакуларно искуство. Каква срећа! Имамо чаролију кад год пожелимо, а не гледамо је тако. Не препознајући чуда, није чудо што смо несрећни.
Данијела Кљајић
Читање Ваших књига увек је авантура… Откуд љубав према мистерији, фантастици?
– Ако ми нешто није занимљиво, не дам му ни минут. Зато се трудим да и време читалаца заслужим. Пишем о ономе што је мени занимљиво, а ту су авантуре, мистерије и загонетке, она вишња на врху колача.
Шта је деци најзанимљивије у Вашим књигама? Је ли то иновативни приступ и могућност да буду део приче?
– Нисам ја то намерно, промишљено урадио – писао сам онако како ми је било забавно да пишем. Испоставило се да је тај дух заразан и да се лако преноси на оне који читају.
Идеја о писању дуго је сазревала. Је ли тачно да је др Љиљана Пешикан „кривац” што сте мисли преточили у књиге?
– Наравно! До ње је моја прва књига стигла случајно… Таман када сам се спремао да испирање сопственог мозга јапијевским навикама заменим испирањем злата у источној Србији, написала ми је мејл. Њене речи су ме убедиле да бих можда на другачији начин могао да променим професију. Испаде да сам успут мало променио и српску књижевност за децу – ако не на боље, сигурно на другачије.
Коаутор сте програма НТЦ систем учења и аутор концепта загонетна питања. Шта је показало досадашње искуство, каква нам је „млада памет”, јесмо ли интелигентна нација?
– НТЦ систем учења примењује се у више од десет земаља Европе, а настао је у Србији. Из претходне реченице може се доста тога закључити.
Је ли бити паметан у Србији данас тешко бреме?
– То би требало да одговори неко ко себе искрено и без преиспитивања сматра паметним.
Зна ли се докле су стигли „мали генијалци” које сте Ви и др Ранко Рајовић својевремено открили?
– Имамо разлога за понос – не само због првака на такмичењима већ и ради оних малишана који су раније имали много проблема са школовањем, а данас су задовољна, поново весела деца која уче без већих тешкоћа. Мени су писма која добијам од ђака и родитеља златни знакови – да су ми се, од свега до сада, само она догодила, сматрао бих да сам сасвим успешно трошио време које ми је дато.
Откријте нам неке „мождане трикове“ за побољшање памћења за децу или одрасле…
– Има их много, али ево једног – требало је да у тренутку упамтим име директора једне успешне словеначке фирме, ради договора о предавању на пословном скупу. Имена која једном чујемо лако нам беже, мигоље се из памћења – слике не, њих успешније заробљавамо унутар сећања: Замислио сам одмах униформисаног пуковника у крајње умиреном јога положају, који уместо главе има велики црни лист попут оног у угловима карата за покер. И тако, памтим његово име и данас – зове се Миран Пиковник. Ако се користи такав начин испомоћи мозгу, већи је напор нешто заборавити него упамтити.
Шта Ваше загонетне приче успеју да пробуде код деце?
– Оне у деци буде истраживаче, детективе, изумитеље, психологе, филозофе… Томе сам се и надао, али има нешто што се догодило, а чему се нисам надао – испоставило се и да „Загонетне приче” у одраслима буде децу. Потом и остало.
Јесте ли строг родитељ, шта потенцирате у васпитању?
– Умерено сам строг. Умереност је велика вештина и још већа врлина. Тешко ју је достићи, али се трудим. Често је и потенцирам, ево и сада. Слутим да ћу је умешно уткати и у последњу реченицу овог разговора.
Какве је изазове природа постављала пред Вас?
– Само оне поштене. Код природе нема зле намере или неправде, људи су много незгоднији и успешнији организатор проблема.
Које лепоте имамо у Србији, а да не знамо за њих?
– Лакше бих набројао оне за које знамо, мање их је.
Шта су Вам увек прве слике из завичајне Шумадије?
– Стрма шума. Клизав камен у потоку. Шумска корњача. Брда као таласи. Разбијена колена.
Опишите из своје визуре просечног Србина данас…
– Збуњен је, али у суштини добар.
Шта Вам је у врху листе животних вредности?
– Још учим на свим пољима, не бих ли једног дана успео да на то питање квалитетно одговорим.
Имате много интересовања. Шта сматрате својом мисијом?
– Трудим се само да при освртању на оно што сам урадио будем што спокојнији, и то је отприлике стаза којом мање или више успешно кривудам.
Откријте нам свој рецепт за здрав живот?
– Мислим да велики део здравља чини добро расположење. Оно може да се увежба. Мени је одавно успело да бивам веома добро расположен када је тмурно или кишовито, на пример. Није то било лако научити, али научих. Сад учим да будем добро расположен и када нисам. То је тек изазов.
Порука за децу…
– Откривајте тајне око себе – оне никада неће бити тако велике и опојне као што су сада!
Порука за родитеље…
– Нису деца радознала и разиграна зато што то желе, већ зато што их њихов мозак на то тера – само тако се успешно спремају за живот. Речи мирно и добро никада нису имале ни истоветно ни супротно значење, па нађите праву меру – то је највећа вештина родитељства!
Нове технологије су много тога донеле, али и „украле“ данашњој деци. Ви се, кроз кампове и радионице у природи трудите да их вратите здраворазумском размишљању. Како изгледа сусрет градске деце са руралним пределима?
– Када смо повели групу малишана на камп преживљавања, најавили смо им да ће јести штошта из природе. Готово хорски су нам саопштили: „Све може, али нећемо јести пужеве…” Када смо их једног дана мало изморили ходањем по стрмини, купањем у језеру и потрагом за гљивама, уследила је епска борба за сваког пужа. Жваћу деца оне невешто скуване мекушце као да су бајадере…
Сви покушавају да нађу срећу, као да се негде загубила…Откријте нам, као једна од најумнијих глава Србије, шта је извор среће за Вас?
– Извор среће се не крије, он је свуда око нас. Теже ју је не приметити, него је живети. Ипак, многима непогрешиво успева да је превиде. Направите мали експеримент – идите до купатила, пустите воду на чесми и загледајте се у њу. Ставите под њу руку. Два гаса теку, чудесно сједињена у живахну, провидну твар! И још, она је стара милијардама година, а сасвим је свежа и чиста! Има сијасет особина које ни данашња наука не уме да објасни. Запљусните се тим чудом! Прогутајте неколико капи. Зар је могуће да свако од нас има такву материју кад год пожели, да се њоме умива, да је пије и гледа је како се игра облицима? Још ако у позадини пустимо Баха или Бетовена, биће спектакуларно искуство. Каква срећа! Имамо чаролију кад год пожелимо, а не гледамо је тако. Не препознајући чуда, није чудо што смо несрећни.
Данијела Кљајић
Извор: biljeizdravlje.rs